Gde su ljudi, tu su i vrapci

Domaći vrabac (Passer domesticus), u narodu još poznat i kao pokućar ili dživdžan, iz reda je ptica pevačica i najrasprostranjeniji je na evroazijskom kontinentu i u severnoj Africi. Širenjem civilizacije i prekomorskim migracijama, vrapci su preneti i u Severnu i Južnu Ameriku, podsaharsku Afriku, Australiju i Novi Zeland.

Tako se osim broja jedinki povećao i broj vrsta od kojih su danas najpoznatiji italijanski, španski, arapski, planinski, azijski, pustinjski, somalijski i zlatni, a u Severnoj Americi je i u ranijem periodu već postojao autohtoni američki vrabac.

Pojedine vrste žive isključivo u prirodnom ambijentu, dok su se mnoge prilagodile blizini čoveka i nastanile na širokom području, od seoskih imanja i farmi do velikih gradova.

Mali i uporni

Gnezde se na najrazličitijim mestima, kao što su grane i rupe u stablima drveća, žbunju i biljkama puzavicama (bršljan), u šupljinama, na krovovima i ispod streha kuća. Nije im strano ni da zauzimaju gnezda drugih vrsta ptica, ili da na njima nadograđuju sopstvena, pa smo tako često svedoci pravih ptičijih svađa i borbi između ovih malih uzurpatora i uznemirenih domaćina, najčešće laste.

Ukoliko vrapci sami naprave gnezda, ona su uvek mala, neugledna i sačinjena od trave, grančica, slamki, ostataka smeća i perja. Zajednički ga prave mužjak i ženka. Dug od 14 do 16 centimetara, mužjak je malo krupniji. Za razliku od ženke, vrat, kljun i vrh glave su mu crne ili tamnosmeđe boje. Ženka polaže pet do devet jaja, koja mogu da budu različitog oblika, veličine i boje pega i šara na ljusci. Period inkubacije je najkraći od svih vrsta ptica i traje samo 10 do 12 dana. Mladunci brzo stasaju, nauče da lete i tad napuštaju roditelje.

Vrapci se hrane insektima (uglavnom štetočinama), semenjem, zrnevljem, bobičastim voćem pa čak i nekim vrstama cveća kao što su šafran i jagorčevina, dok im na „gradskoj trpezi” pravu poslasticu čine mrvice hleba i kokice. Lako pamte mesto gde ste ih nahranili, pa će barem neko iz njihove družine ponovo svratiti da proveri niste li im ostavili koji novi zalogaj. Radoznali ali i oprezni, ako procene da im ne preti nikakava opasnost, postaće vaši redovni gosti. Čak i ako ih odmah ne primetite, oni će vam ukazati na svoje prisustvo cvrkutom i skakutanjem po rubu vaše terase ili prozora.

Puni životne energije

U poslednjih dvadeset godina u razvijenom delu sveta, a posebno u Evropi, populacija vrabaca se značajno smanjila, dok su neke od vrsta na rubu istrebljenja. Radi toga, u nekim od tih zemalja preduzete su mere njihove zaštite. Iako vrapci imaju malo prirodnih neprijatelja (mačka, sova, kobac i jastreb), naučnici pretpostavljaju da postoji više uzroka ove pojave, kao što su zagađenje prirode, ugroženost njihovih staništa ili možda, u evoluciji poznato, povlačenje pred konkurencijom drugih vrsta ptica.

Kod nas vrapci, bar u dogledno vreme, ne nameravaju da ustuknu i napuste prostor koji su zauzeli. Otporni su na sve vremenske uslove, od vreline leta do zimske hladnoće, i hrabri da se, kada je hrana u pitanju, približe i većim pticama ne bi li ugrabili koje parče. Ipak, ove male ptice uvek nam se čine vesele i kao da im, uprkos svemu, nikada ne ponestaje energije da skakuću, pevaju, svađaju se i vole. Zbog takvih osobina, živosti duha i umeća da nadmaši sve teškoće, vrabac je stekao simpatije mnogih od nas i, ne slučajno, postao simbol našeg glavnog grada.