Rizik je na investitorima

Za polje ogledala u pustinji „Ajvenpa” govorilo se da je budućnost zelene energije. Međutim, posle 11 godina, kako je nedavno potvrdio suvlasnik elektrane „NRG Energdži”, biće zatvorena. Poništava se ugovor sa elektroenergetskim kompanijama, piše Si-En-En. Za neke „Ajvenpa” sada predstavlja ogroman, svetlucavi spomenik bačenom novcu poreskih obveznika, a po cenu štete za životnu sredinu. Drugi pak smatraju da su ovakvi neuspesi prirodan deo potrage za pobedničkim rešenjem tokom tranzicije do čiste energije.

Srbiju, koja je kasnije od ostatka Evrope počela sa gradnjom solarnih i vetroelektrana, ne očekuje za sada ništa slično. U zemlji se sve više proizvode zeleni kilovati jer su interes našli i privatni i državni investitori, ali i banke koje ih pomažu. Srbija planira da do kraja 2040. godine na mreži ima 11 gigavata zelene energije, a do 2030. godine „Elektroprivreda Srbije” planira da uloži više od tri milijarde evra, a od toga više od dve milijarde u projekte obnovljivih izvora.

Upitana gde je Srbija kada su pitanju zeleni kilovati i koliko aukcije pomažu daljem razvoju zelenih projekata, Maja Turković, izvršna potpredsednica kompanije „CVP Jurop”, koja razvija vetropark u Pančevu i projekte solarne energije u Zaječaru i Sjenici, kaže da je ova kompanija dobila pravo na tržišnu premiju na poslednjoj aukciji za solarnu elektranu „Solarina” u Zaječaru jer su imali konkurentnu cenu od 52,89 evra po megavat-času i da im je to dodatni vetar u leđa da nastave.

– Na dobrom smo putu jer je Ministarstvo energetike uradilo veliki zakonodavni posao, a već su bile i dve aukcije koje omogućavaju da se projekti realizuju. Aukcije su glavni uslov za obezbeđenje finansiranja od strane banaka i to se vidi i po velikom broju prijava na aukciji. U svakom slučaju radi se o ozbiljnom novom kapacitetu svih koji su prošli aukcije i dobili pravo na tržišnu premiju, zahvaljujući čemu se dobija i zeleno svetlo za finansiranje projekata. Da li će baš sva zelena struja biti na mreži do 2030. ili neku godinu kasnije zavisiće od vremena koje je potrebno za izgradnju, jer postoje neki delovi tokom izgradnje koji su kritični kao što je, na primer, nabavka energetskog transformatora – kaže Turkovićeva.

Budući da radi i van Srbije, kaže da je naša zemlja čak i razmazila, a to vidi po tome koliko sporo idu neke stvari van. Nove solarne i vetroelektrane doprineće većoj energetskoj sigurnosti jer će proizvedena zelena energija ostati u Srbiji i neće se izvoziti na druga tržišta.

– Srbija možda jeste krenula kasnije u realizaciju, ali mislim da su pravi potez bile aukcije i važno je da se održe i sledeće kako je predvideo trogodišnji plan, jer investitori na osnovu toga donose odluku da ulažu ili da čekaju. Dobro je što EPS-u mogu mahom svi da prodaju struju ukoliko on ima potrebe za tim. Preduslov je da se potpiše ugovor o premiji, sa jedne strane, a sa druge ugovor za fizičku isporuku. Ostaje pitanje koliko će EPS u budućnosti kupovati energije od privatnih investitora. Na osnovu trenutnih cena, koje su u proseku iznad 100 evra po megavat-satu, i na osnovu dugoročnih trendova na tržištu električne energije može se zaključiti da je cena postignuta na aukciji izuzetno konkurentna. Osim toga, ovo preduzeće gradi i svoje kapacitete – kaže naša sagovornica.

Turkovićeva ističe da nikada nije previše struje na mreži i da limit ne treba da postoji.

– Ministarstvo energetike može da odredi koliko će kapaciteta da subvencioniše kroz aukcije i tržišne premije. Ali ako neko na tržištu hoće da gradi neku elektranu i prodaje slobodno struju, ne vidim razlog da to ne učini, pod uslovom da je projekat u skladu sa zakonima, čak iako država nije garant otkupa sve te struje, već se energija plasira na tržište. Osnovni princip funkcionisanja tržišta, ponuda i potražnja će prirodno regulisati potrebu za obnovljivom energijom. Dakle, rizik je na investitorima. Svaki investitor mora da razmišlja kakav će plasman struje imati i kome će je prodati. Da li će imati kupca kome će moći da proda po ceni po kojoj može da proizvodi. Svaki zeleni megavat na mreži je koristan za Srbiju jer ozelenjuje njen proizvodni portfolio – ističe Turkovićeva.

Na pitanje da li tehnički mreža može da primi svu tu struju, kaže da je to sada sve regulisano i da je u jednom periodu bilo zastoja, a onda je izmenjen zakon. EMS je uveo garancije kada se aplicira za dobijanje priključka na mrežu, što je trend i u drugim zemljama. Na osnovu jasno definisanih uslova od strane EMS-a i dobijenih analiza, investitor preuzima sve rizike i na njemu je odluka da li želi da ulaže u projekat.

Turkovićeva ističe da kada bi morala da bira između sunca i vetra, da bi dugoročno izabrala vetar. Solarne elektrane je lakše razviti kao projekat, ali je tu problem što tu struju svi proizvode u isto vreme, što za posledicu može imati efekat „kanibalizacije” (najviše je izražena u proizvodnji solarne energije jer je najveća proizvodnja struje u vreme kada je tražnja manja danju i leti).

– Mislim da u narednom periodu treba da se otvori tržište pomoćnih usluga koje je važno za integraciju baterija i znam da EMS radi na tome i biće vrlo važno da se baterije iskoriste i budu profitabilne, a ne da služe samo da se smanje troškovi balansiranja – kaže ona.

Iako se godinama bavi zelenom energijom, kaže da dokle god smo u tranzicionom periodu, moraćemo da se oslanjamo i na lignit i da idemo na dekarbonizaciju, jer su nuklearne elektrane još uvek daleko da bi se na taj način obezbedila stabilna proizvodnja i snabdevanje električnom energijom.