Ризик је на инвеститорима

За поље огледала у пустињи „Ајвенпа” говорило се да је будућност зелене енергије. Међутим, после 11 година, како је недавно потврдио сувласник електране „НРГ Енергџи”, биће затворена. Поништава се уговор са електроенергетским компанијама, пише Си-Ен-Ен. За неке „Ајвенпа” сада представља огроман, светлуцави споменик баченом новцу пореских обвезника, а по цену штете за животну средину. Други пак сматрају да су овакви неуспеси природан део потраге за победничким решењем током транзиције до чисте енергије.

Србију, која је касније од остатка Европе почела са градњом соларних и ветроелектрана, не очекује за сада ништа слично. У земљи се све више производе зелени киловати јер су интерес нашли и приватни и државни инвеститори, али и банке које их помажу. Србија планира да до краја 2040. године на мрежи има 11 гигавата зелене енергије, а до 2030. године „Електропривреда Србије” планира да уложи више од три милијарде евра, а од тога више од две милијарде у пројекте обновљивих извора.

Упитана где је Србија када су питању зелени киловати и колико аукције помажу даљем развоју зелених пројеката, Маја Турковић, извршна потпредседница компаније „ЦВП Јуроп”, која развија ветропарк у Панчеву и пројекте соларне енергије у Зајечару и Сјеници, каже да је ова компанија добила право на тржишну премију на последњој аукцији за соларну електрану „Соларина” у Зајечару јер су имали конкурентну цену од 52,89 евра по мегават-часу и да им је то додатни ветар у леђа да наставе.

– На добром смо путу јер је Министарство енергетике урадило велики законодавни посао, а већ су биле и две аукције које омогућавају да се пројекти реализују. Аукције су главни услов за обезбеђење финансирања од стране банака и то се види и по великом броју пријава на аукцији. У сваком случају ради се о озбиљном новом капацитету свих који су прошли аукције и добили право на тржишну премију, захваљујући чему се добија и зелено светло за финансирање пројеката. Да ли ће баш сва зелена струја бити на мрежи до 2030. или неку годину касније зависиће од времена које је потребно за изградњу, јер постоје неки делови током изградње који су критични као што је, на пример, набавка енергетског трансформатора – каже Турковићева.

Будући да ради и ван Србије, каже да је наша земља чак и размазила, а то види по томе колико споро иду неке ствари ван. Нове соларне и ветроелектране допринеће већој енергетској сигурности јер ће произведена зелена енергија остати у Србији и неће се извозити на друга тржишта.

– Србија можда јесте кренула касније у реализацију, али мислим да су прави потез биле аукције и важно је да се одрже и следеће како је предвидео трогодишњи план, јер инвеститори на основу тога доносе одлуку да улажу или да чекају. Добро је што ЕПС-у могу махом сви да продају струју уколико он има потребе за тим. Предуслов је да се потпише уговор о премији, са једне стране, а са друге уговор за физичку испоруку. Остаје питање колико ће ЕПС у будућности куповати енергије од приватних инвеститора. На основу тренутних цена, које су у просеку изнад 100 евра по мегават-сату, и на основу дугорочних трендова на тржишту електричне енергије може се закључити да је цена постигнута на аукцији изузетно конкурентна. Осим тога, ово предузеће гради и своје капацитете – каже наша саговорница.

Турковићева истиче да никада није превише струје на мрежи и да лимит не треба да постоји.

– Министарство енергетике може да одреди колико ће капацитета да субвенционише кроз аукције и тржишне премије. Али ако неко на тржишту хоће да гради неку електрану и продаје слободно струју, не видим разлог да то не учини, под условом да је пројекат у складу са законима, чак иако држава није гарант откупа све те струје, већ се енергија пласира на тржиште. Основни принцип функционисања тржишта, понуда и потражња ће природно регулисати потребу за обновљивом енергијом. Дакле, ризик је на инвеститорима. Сваки инвеститор мора да размишља какав ће пласман струје имати и коме ће је продати. Да ли ће имати купца коме ће моћи да прода по цени по којој може да производи. Сваки зелени мегават на мрежи је користан за Србију јер озелењује њен производни портфолио – истиче Турковићева.

На питање да ли технички мрежа може да прими сву ту струју, каже да је то сада све регулисано и да је у једном периоду било застоја, а онда је измењен закон. ЕМС је увео гаранције када се аплицира за добијање прикључка на мрежу, што је тренд и у другим земљама. На основу јасно дефинисаних услова од стране ЕМС-а и добијених анализа, инвеститор преузима све ризике и на њему је одлука да ли жели да улаже у пројекат.

Турковићева истиче да када би морала да бира између сунца и ветра, да би дугорочно изабрала ветар. Соларне електране је лакше развити као пројекат, али је ту проблем што ту струју сви производе у исто време, што за последицу може имати ефекат „канибализације” (највише је изражена у производњи соларне енергије јер је највећа производња струје у време када је тражња мања дању и лети).

– Мислим да у наредном периоду треба да се отвори тржиште помоћних услуга које је важно за интеграцију батерија и знам да ЕМС ради на томе и биће врло важно да се батерије искористе и буду профитабилне, а не да служе само да се смање трошкови балансирања – каже она.

Иако се годинама бави зеленом енергијом, каже да докле год смо у транзиционом периоду, мораћемо да се ослањамо и на лигнит и да идемо на декарбонизацију, јер су нуклеарне електране још увек далеко да би се на тај начин обезбедила стабилна производња и снабдевање електричном енергијом.