Promenimo sebe da bismo promenili svet

Inspirisana tekstovima u „Politikinoj” rubrici Među nama, gde mnogi hrabro i s brižnošću prema drugima iznose svoje mišljenje, prvi put u životu kao čitalac želim da iznesem svoje viđenje situacije u kojoj se nalazi naše društvo.

Svi znamo koje nam je trenutno najbolnije mesto kojem je potreban lek. To su naša deca. Ona su se, ni kriva ni dužna, našla u situaciji da misle, govore i čine nešto za šta nisu pripremana, čemu nisu dorasla, niti su za to spremna. Zašto se to dogodilo? Pokušaću da kao roditelj, profesor i pripadnik ovog društva dođem do nekih uzroka i možda nekih puteva za pronalaženje leka takvoj situaciji.

„Poziv” roditelja smatrala sam najvažnijim u svom životu. Glavne vrednosti usadili su mi moji roditelji; škola i društvo su na njih nadogradili svoje, ili ih modifikovali, ali sam ipak na kraju morala sama da pronalazim svoju životnu stazu. Sada sam svesna mnogih svojih pogrešaka na tom putu, mnogo čega što je moglo biti drugačije. Srećom, deca su na ispravnom putu, srećna, i sada se suočavaju sa svojim roditeljskim iskušenjima.

Sve ovo pišem da bih ukazala na to da je jedan od glavnih uzroka svega što se sada dešava upravo u porodici. Ali da li je ona mogla, vodeći se samo sopstvenim znanjem i umećem, da vaspitava svoju decu? Ona je dugi niz godina izložena raznim konfliktnim situacijama prisutnim svuda oko nas – pobune, štrajkovi, ubistva, ratovi, ogromne razlike u materijalnom bogatstvu... Živeći stalno pod stresom, roditelji su u nastojanju da sačuvaju koliko-toliko normalan život, bili prisiljeni da donekle zapostave svoju decu i da njihovo vaspitavanje prepuste školi i društvu.

Međutim, čini se da škola i društvo nisu bili dorasli tome. Naime, škola se, ima tome već ceo vek, ogradila od svoje vaspitne uloge. U novom tehnološkom preobražaju sveta, sve religije su postepeno gubile svoj značaj, a država je naglasak stavila na stvaranje armije ljudi sposobnih za obavljanje određenih poslova, a ne na stvaranje ljudi koji će biti srećni, drugima pomagati i raditi za dobrobit celokupne zajednice. Lično zadovoljstvo, uspeh i materijalno blagostanje izbili su u prvi plan – u školi, na televiziji, novinama, reklamama, društvenim mrežama, filmu... Škola nije mogla da se do kraja izbori sa svim tim izazovima i ružne situacije su davno počele da se dešavaju u školama, da bi poslednjih godina bile sve češće i teže. Krivci su se tražili na jednoj ili drugoj strani, ali ništa se temeljno nije promenilo kako se tako nešto ne bi ponavljalo. I ponovilo se pre dve godine, međutim, i dalje se nije tražio pravi uzrok, niti lek.

Šta je to što bismo mogli kao roditelji, učitelji (nastavnici, profesori) da učinimo kako bismo pomogli našoj deci da postanu srećni i dobri – „ljudi”, kako je govorio naš patrijarh Pavle? Kao prvo, moramo preispitati sebe i pronaći koje su to naše negativne misli, ružne reči i dela koja kod sebe možemo ispraviti. Svakoga dana možemo izostaviti neki negativan sud o nekome, možemo nekom uputiti osmeh, drugome lepu reč, nekome pomoći i tako prvenstveno našoj deci, ali i drugima, biti primer. Kada je atmosfera svuda oko nas dovedena do usijanja, promena o kojoj govorim jeste jedino što može u dogledno vreme dovesti do preobražaja. Svako kažnjavanje i osuđivanje neće doneti boljitak, možda samo trenutno primirje.

U sadašnjoj situaciji mogu da razumem mladalački zanos i želju da se nešto menja. To mladima priliči. Međutim, svojim primerom trebalo je da ih naučimo kako se menja svet. Njihova iskustva zasnivaju se na izvorima koji im nisu dali dobre primere. Dali smo im u ruke telefone i sa njima sve moguće negativne uticaje ovog sveta.

Predlažem da svako pojedinačno, i svi zajedno, stavimo u životu naglasak na pozitivan izbor viđenja sveta, na lepe reči, na dobra dela, kako bismo svoj život i život drugih učinili boljim.

Pored ovog ličnog preobražaja stoje nam na raspolaganju i mnogi programi vaspitavanja dece u duhu ljudskih vrednosti, koji se primenjuju širom sveta, gde se kroz razne vrste aktivnosti u njima bude te uspavane vrednosti koje su možda negde potisnute. Ključnu ulogu u tome trebalo bi da imaju učitelji, nastavnici i profesori, koji bi u saradnji s roditeljima, svojom ljubavlju i ličnim primerom bili svetionik mladima.

Unesimo promene u svoj život i doprinesimo ljubavi, radosti i miru u našoj zemlji, a na taj način i celom svetu.

Nadežda Petrović,

profesor engleskog jezika u penziji