Trudim se da ne ponavljam iste greške

U plejadi mladih žena koje su svoju potrebu za književnim izrazom nastojale da pretoče u pitke ali i potresne ljubavne romane, izdvojila se i Ivana Kuzmanović, autorka koja je prvom knjigom „Lemurova ljubav” skrenula pažnju javnosti, a drugom potvrdila da je kritičari prihvataju a čitaoci vole.

Čitaoci uglavnom smatraju da je motiv za pisanje ljubavnih romana lično iskustvo autora. Da li smatrate da su takve ocene osnovane kad je reč o Vašem drugom romanu?

Kao i „Lemurova ljubav”, roman „Manje od tri” („Evro Đunti”) inspirisan je mojim vlastitim iskustvom. Ali to ne znači da su se svi događaji u njemu zaista dogodili, jer onda to ne bi bio roman, već autobiografija. Ono što jeste istinito a što je ujedno i najvažnije, to su novootkriveni stavovi i osećanja kod glavne junakinje a do kojih je došla kroz bolna iskustva i katarzičnu patnju. Iskrena emocija koja ispunjava oba moja romana ujedno je i razlog zbog kojeg su oni koji su ih pročitali postali više od običnih čitalaca. Naime, kontakt putem prepiske ili uživo, na književnim večerima, svedoči o tome da smo svi delovi jedne duše, da samo zajedno gradimo celinu i da, u osnovi, svi mi činimo Jedno.

Zašto naziv „Manje od tri”?

U komunikaciji SMS-ovima, način da se nekome nacrta srce podrazumeva matematički znak za manje i broj tri. Primalac poruke najčešće će na svom displeju ugledati srce i time primiti sve značenje ovog simbola ljubavi. Međutim, kada su mobilni telefoni nekompatibilni, dogodi se da znak izgleda upravo kao manje od tri. Ta vrsta zabune dogodila se mojoj junakinji Uni. Na svu sreću, veoma brzo, ona je uvidela da manje od tri može postati više od svega...

Da li smatrate da je za ženu kreativno najinspirativnije stanje kada je zaljubljena?

Znam da su mnogi veliki umetnici oba pola stvarali svoja vrhunska dela upravo u trenucima najvećih emotivnih i duševnih stradanja. Međutim, roman „Manje od tri” nije potekao iz nekog intenzivnog emocionalnog naboja, naprotiv, nastao je iz mira i spokoja, iz radosti i svežine. Zato mislim da je inspiracija kod svakoga drugačija... Zaljubljenost nas po pravilu uzima cele, ona je preplavljujuća i sveprožimajuća i ne verujem da je najpogodnija za kreaciju jer je ona sama kreacija. Poznato je da nam se tada ne radi ništa drugo do prostog bivanja u stanju zaljubljenosti... Najčešće, kreacija dođe posle, kada to stanje neminovno sagori...

Iako kritičari smatraju da je u toku invazija ljubavnih romana, slažete li se sa ocenama ženske čitalačke publikeda su upravo ljubavni romani mesto na kome se uporno neguje osećaj za ljubav u vreme surovog materijalizma?

Veliki broj ljudi žali se na nedostatak ljubavi, otuđenje, izostanak komunikacije... Mišljenja sam da je književnost, kao i umetnost uopšte, u mogućnosti da te nezadovoljene potrebe delimično nadoknadi. S druge strane, nije dovoljno da jedan roman bude jednostavno ljubavni, u smislu pripadanja tom žanru. Neophodno je napraviti iskorak iz dosadašnjih klišea i pravila koja se izgleda nisu pokazala kao siguran put do ljubavi. Potrebno nam je emocionalno i duhovno sazrevanje da bismo srećnije živeli u vremenima koja nazivamo surovim... Uz našu pomoć ona će postati manje takva...

Da li i kome dugujete izvinjenje?

Ukoliko bih znala, ne bih dugovala, već bih odmah preduzela korake u pravcu traženja oproštaja. Osećaj da smo nekoga povredili, preuzimanje odgovornosti, mogućnost izvinjenja i davanje oprosta zavise, osim od naše volje, i od našeg stepena svesti.

Zbog čega se kajete?

Kajanje se odnosi na žal zbog nečega što se odigralo u prošlosti. S obzirom na to da se odigralo, kajanje kao osećanje ne bi donelo neke rezultate. Bilo je tako kako jeste i ja to prihvatam bez tuge i gorčine. Svoje kajanje, odnosno uočavanje pogrešaka ispoljavam tako što se trudim da ih u sadašnjem trenutku ne ponavljam.

Šta biste sebi poželeli u 2009. godini?

Verujem u rečenicu: „Bože, daj mi ono što Ti misliš da mi treba a ne ono što sama sebi želim”.Tako je bilo i do sada... I bilo je dobro.