Трудим се да не понављам исте грешке

У плејади младих жена које су своју потребу за књижевним изразом настојале да преточе у питке али и потресне љубавне романе, издвојила се и Ивана Кузмановић, ауторка која је првом књигом „Лемурова љубав” скренула пажњу јавности, а другом потврдила да је критичари прихватају а читаоци воле.

Читаоци углавном сматрају да је мотив за писање љубавних романа лично искуство аутора. Да ли сматрате да су такве оцене основане кад је реч о Вашем другом роману?

Као и „Лемурова љубав”, роман „Мање од три” („Евро Ђунти”) инспирисан је мојим властитим искуством. Али то не значи да су се сви догађаји у њему заиста догодили, јер онда то не би био роман, већ аутобиографија. Оно што јесте истинито а што је уједно и најважније, то су новооткривени ставови и осећања код главне јунакиње а до којих је дошла кроз болна искуства и катарзичну патњу. Искрена емоција која испуњава оба моја романа уједно је и разлог због којег су они који су их прочитали постали више од обичних читалаца. Наиме, контакт путем преписке или уживо, на књижевним вечерима, сведочи о томе да смо сви делови једне душе, да само заједно градимо целину и да, у основи, сви ми чинимо Једно.

Зашто назив „Мање од три”?

У комуникацији СМС-овима, начин да се некоме нацрта срце подразумева математички знак за мање и број три. Прималац поруке најчешће ће на свом дисплеју угледати срце и тиме примити све значење овог симбола љубави. Међутим, када су мобилни телефони некомпатибилни, догоди се да знак изгледа управо као мање од три. Та врста забуне догодила се мојој јунакињи Уни. На сву срећу, веома брзо, она је увидела да мање од три може постати више од свега...

Да ли сматрате да је за жену креативно најинспиративније стање када је заљубљена?

Знам да су многи велики уметници оба пола стварали своја врхунска дела управо у тренуцима највећих емотивних и душевних страдања. Међутим, роман „Мање од три” није потекао из неког интензивног емоционалног набоја, напротив, настао је из мира и спокоја, из радости и свежине. Зато мислим да је инспирација код свакога другачија... Заљубљеност нас по правилу узима целе, она је преплављујућа и свепрожимајућа и не верујем да је најпогоднија за креацију јер је она сама креација. Познато је да нам се тада не ради ништа друго до простог бивања у стању заљубљености... Најчешће, креација дође после, када то стање неминовно сагори...

Иако критичари сматрају да је у току инвазија љубавних романа, слажете ли се са оценама женске читалачке публикеда су управо љубавни романи место на коме се упорно негује осећај за љубав у време суровог материјализма?

Велики број људи жали се на недостатак љубави, отуђење, изостанак комуникације... Мишљења сам да је књижевност, као и уметност уопште, у могућности да те незадовољене потребе делимично надокнади. С друге стране, није довољно да један роман буде једноставно љубавни, у смислу припадања том жанру. Неопходно је направити искорак из досадашњих клишеа и правила која се изгледа нису показала као сигуран пут до љубави. Потребно нам је емоционално и духовно сазревање да бисмо срећније живели у временима која називамо суровим... Уз нашу помоћ она ће постати мање таква...

Да ли и коме дугујете извињење?

Уколико бих знала, не бих дуговала, већ бих одмах предузела кораке у правцу тражења опроштаја. Осећај да смо некога повредили, преузимање одговорности, могућност извињења и давање опроста зависе, осим од наше воље, и од нашег степена свести.

Због чега се кајете?

Кајање се односи на жал због нечега што се одиграло у прошлости. С обзиром на то да се одиграло, кајање као осећање не би донело неке резултате. Било је тако како јесте и ја то прихватам без туге и горчине. Своје кајање, односно уочавање погрешака испољавам тако што се трудим да их у садашњем тренутку не понављам.

Шта бисте себи пожелели у 2009. години?

Верујем у реченицу: „Боже, дај ми оно што Ти мислиш да ми треба а не оно што сама себи желим”.Тако је било и до сада... И било је добро.