Proleće nije moglo stati u Fejzino srce

Specijalno za „Politiku”

Gradiška – Na prvi dan proleća, zauvek je otišao Fejzo Mašić (78), najpoznatiji Rom u gradiškom kraju, o kome je „Politika” nedavno pisala. Omiljen među svima, majstor dosetke, boem, dobričina i šaljivdžija, junak nebrojenih anegdota. A bilo ih je za knjigu, možda i za celi roman. Na groblju u Dubravama, naselju kod Gradiške, njegovom rodnom mestu, masovno su ga ispratili Romi, Srbi, Hrvati, Bošnjaci... Bilo je svih generacija, i mladih i starijih. Prepričavali su dogodovštine, iznosili osvežena sećanja, opisivali Fejzu i njegov život. Kada je najteže, i kada se na narod nadnese breme sveopšte nesreće, kazao je Dražen Majdanac, noseći Fejzinu fotografiju do odra, on je imao reč utehe i ohrabrenja.

„Fejzo, kojeg su svi, bez razlike i bez obzira na veru i naciju, beskrajno voleli, posedovao je urođenu terapiju za svačiju dušu. On je bio mera za dobrotu”, rekao nam je Majdanac, poluglasno, dok mu se grlo, vidno stezalo, a korak usporavao. Na poslednji Fejzin ispraćaj došli su i sveštenik Momir Maksimović, predsednik Udruženja Roma Republike Srpske Aleksandar Mašić, bivši ministar prosvete Republike Srpske Dane Malešević, Fejzini prijatelji Smajo Čatak, Goran Jakovljević, Davor Čutura, Ševal Ćastić, Nijaz Raković, kolektiv Doma za stara lica iz Laminaca, gde je Fejzo proveo poslednje dane. Svi su ga poznavali po nadimku Bajica.

„On je svakoga tako oslovljavao, za njega je svako bio Bajica. A tako je govorio onima koje je voleo. Zato su njega prozvali Bajica, i svi su znali kada se ovaj nadimak izgovori na koga se misli,” objasnio je Goran Jakovljević, poznati gradiški ugostitelj. I ispričao anegdotu:

„Rasplakao se Fejzo jednom prilikom u restoranu. Lije suze, sve jedna drugu sustižu i sastaju se na bradi. Zašto plačeš, šta je razlog, upitah ga. On kaže, žao mi, kazala mi konobarica da je umro Bajo Gvozden iz Laminaca, a toliko sam ga voleo, odgovori Fejzo, teško razumljivim glasom. Nije prošlo dugo, kada na naše veliko iznenađenje, pored restorana prođe Bajo Gvozden. Nije umro. Očigledno. Konobarica krivo informisana. Nemoj više plakati, kažem Fejzi, i do sada si se bez razloga rastužio i isplakao. A on, u svom stilu, odgovori: Nema veze, nisam plakao onako, uzalud. Ako Gvozden nije sada umro, umreće posle, nekad, a moje suze će ga svakako stići, odgovori Fejzo i naruči šljivovicu za zdravlje Baje Gvozdena”, prepričao je anegdotu Jakovljević.

Izostao je verski obred, po njegovoj želji. Zato se obratio Aleksandar Pucar, ugostitelj i Fejzin neformalni staratelj. Na ispraćaj došla je cela Aleksandrova porodica.

 „Fejzo je voleo ljude, a najviše majku, sunce i vatru. Pamtim ga i čuvam njegov lik, godinama, iz detinjstva. Dolazio je kod naše kuće i pomagao, radio. Voleli smo kada se pojavi na kapiji ili na vratima, kada dođe. I priča. Radovali smo se Fejzi jer je on u našu kuću unosio radost”, kazao je Aleksandar Pucar, koji je poslednjih godina, samoinicijativno preuzeo brigu o Fejzi Mašiću. Uz to je, na kraju obraćanja zaključio, da proleće, koje je toliko voleo i kojem se radovao, nije moglo stati u njegovo srce. Nije izdržalo.