Hobotnica imitator

Ima tome već nekoliko decenija od kako je gledao dokumentarnu emisiju o svetu faune koja mu je maltene preokrenula život. Sve se odigravalo polovinom devedesetih godina prošlog veka, a sredinom njegovih dvadesetih, kada mu je mnogo toga i u rodnoj zemlji i u njemu samom bilo na prekretnici.

Dokumentarac je govorio o fascinantnom stvorenju poznatom po svojoj neverovatnoj sposobnosti mimikrije. Reč je bila o Thaumoctopus mimicus, to jest – hobotnici imitatoru.

Otkrivena u Indoneziji tek 1998. godine, odmah je privukla pažnju zbog svog jedinstvenog načina odbrane, kako naučnika i obožavalaca morskih dubina, tako i svih onih dvonogih hodača na suvom zvanih – hominēs.

Za razliku od drugih do tada poznatih hobotnica koje su se stapale s okolinom koristeći svoje kamuflažne moći, ova vrsta je začuđujuće aktivno imitirala ne samo izgled već i ponašanje drugih morskih organizama, što ga je bilo zadivilo kao retko šta do tad. Iz širokog dijapazona likova ovog vrsnog morskog podražavaoca izdvajale su se morske zmije, raže, ribe lavice, meduze, rakovi, pa čak i korali i kamenje.

Potpuno bez daha tada su ga ostavili i kadrovi emisije koji su prikazivali Thaumoctopus mimicus kako zariva telo u pesak ostavljajući na površini samo dva prugasta kraka koja su u potpunosti verno oponašala izgled kakve opake morske zmije. Istovremeno, ova vodena imitatorska zvezda, ukoliko bi se osetila ugroženom, u stanju je bila da raširi krake i snažno talasa njima poput ribe lavice čije su otrovne bodlje predstavljale strah i trepet predatorima.

Vrhunac ove dokumentarne sage i desetina prikazanih mimikrijskih moći ovog sofisticiranog primerka kreativnosti prirode bilo je otkriće da su sve te kamuflažne sposobnosti i strategije hobotnici „šarmeru” omogućavale ne samo da izbegne moćne predatore i preživi u svom prirodnom staništu, već i da se gotovo neprimetno približi plenu prerušena u bezopasnu vrstu i grdno ga nasamari.

Nakon tadašnjeg višednevnog pomnog pregledavanja pomenute emisije koju je uz pomoć video-rekordera snimio na VHS kasetu, te je potom vrteo do izbezumljenja, došao je na ideju da aktivira svoje talente iskazane još u detinjstvu.

Njegova sposobnost da oponaša glasove, pokrete i manire učitelja, drugara, rodbine, komšija, likova iz crtaća… izazivala je buru oduševljenja.

S nevericom su ga posmatrali širom otvorenih očiju svi pred kojima je bez imalo treme ili straha izvodio svoje neodoljive imitacije.

Taj maleni dečarac sa začuđujućom pronicljivošću uspevao je da otkrije, istakne i oponaša ne samo ono što se na njima vidno isticalo već i ono što su svesno ili nesvesno pokušavali da skriju. Među tim osobinama komešale su se i one vrle, ali i one zbog kojih se na licu oponašanog javljao kiseli izraz. Sve ono što stariji nisu ni sanjali da jedno dete može da zapazi i čuje, vrlo lucidno se u glavici ovog dečka beležilo i potom formiralo u svojevrsne performanse.

Kasnije mu se tokom odrastanja ovo umeće nadograđivalo spektrom imitacija: od nastavnika i profesora, do domaćih i stranih glumaca, pevača, sportista, voditelja i ostalih tada popularnih javnih ličnosti. Postajao je jako omiljen u školi i kraju u kojem je živeo. Nije bilo zabave ili klinačkog okupljanja na kojem njegova pojava nije bila nestrpljivo iščekivana, a izvedbe imitacija ispraćane ovacijama.

Nevine godine dečakovog odrastanja su prolazile i nastupile su turbulentne i za sve stanovnike njegove domovine smutne devedesete. Tokom svih tih godina neobični dar ovog momka proširivao je paletu likova i karaktera iz galerije njegovih imitacija idući u korak s vremenom u kojem su primat nad umetnicima zauzimale ličnosti iz sveta politike, turbo folka, ali i kriminala.

Gotovo da nije bilo političara koga sa neverovatnom autentičnošću nije uspevao da razluči i predstavi. Satima i danima je bio u stanju da preslušava, iščitava i pregledava govore i gostovanja na televiziji figure svog trenutnog interesovanja.

O objektu imitiranja zanimalo ga je sve – od privatnih fotografija pa do onih svima dostupnih i nebrojeno puta javno ponavljanih. Istraživao je i čeprkao po manje poznatim detaljima do kojih je uspevao da dođe uz pomoć poznanika, prijatelja, poštovalaca i obožavalaca kako bi što koloritnije i vernije dočarao imitaciju.

Pokušavao je da čoveku koga oponaša uđe duboko u ličnost, da mu zadre u tokove misli, osećanja, da mu otkrije sisteme funkcionisanja u širokom opsegu, u logičke šeme, intencije, limite, moguće strahove ili fobije, slabosti, hrabrosti i spremnosti, otkrije uzrečice, fraze, gafove, tikove, mimiku, boju glasa, ton, šprahfelere… dakle, sve ono što ga karakteriše na vidljiv i prepoznatljiv način. Ulazio je u suštinu bića tih osoba i više od nekog profesionalnog glumca koji se spremao da tumači ulogu istorijske ličnosti. Jednostavno, postajao je – oni! Glavom i bradom, srcem i dušom.

Istina, nije bilo ni lako držati sve te raznobojne i razbarušene ljude u sebi i istovremeno se svakodnevno nositi s njima. Nije bilo lagano ni uverljivo prikazivati ljude sa u potpunosti suprotnim stavovima.

Svakojakih se tu kreatura moglo naći. Multidisciplinarnih i erudita možda i najmanje, ali svakako većinom vrlo ekspresivnih i harizmatičnih tipova. Jer, iza onih koji su uspevali da zadobiju masovno poverenje morao je stajati ne samo sticaj trenutnih društveno-socijalnih okolnosti, već i osobne snage i osobene moći dotičnih.

Njegove imitacije bile su toliko uverljive da su ljudi koji su ga privatno poznavali često verovali da zaista stoje pred nekim drugim, a ne pred njim.

Od kako bi se ujutru probudio pa sve do počinka govorio je glasom onoga koga je oponašao. Koristio je njegove izraze, čitave fraze i iste sintagme i onda kada je trebalo da nastupa u svoje ime. Smejao se na način na koji bi se taj smejao, ljutio po metodu po kom bi taj to činio.

Dešavalo se i da se zanese pa preterano strasno zastupa stavove imitiranog sa snažnom verom u iste, iako se sa mnogima u biti nikako nije slagao. Događalo se da mu se čak i članovi porodice obraćaju i tretiraju ga kao dotičnu podražavanu ličnost.

Danas, u vreme interneta, društvenih mreža, veštačke inteligencije… uspeo je da dopre do ogromnog broja ljudi i stekne još veći krug obožavalaca i pratilaca. Počeo je da oseća moć i da poistovećuje sebe s ličnostima u čija se bića (ne)svesno uselio i postao njihov deo.

Ono što je počelo kao igra i talenat, postalo je njegova opsesija.

Čas je zastupao pozicione stavove, čas opozicione. Čas je bio za vlast, čas za opoziciju i to s istim onim žarom, zanosom i verom u izgovoreno i kada je bio jedno i kada je bio drugo.

Njegov lični identitet postao je kaleidoskop stavova, glasova i ličnosti.

Jednog dana, tokom razgovora s bliskim prijateljem, uhvatio je sebe kako iznosi mišljenje o veoma ozbiljnoj temi, ali na način na koji bi to činio neki okoreli kriminalac koga je nedavno imitirao. Glas mu je bio identičan, stav i vokabular takođe. Prijatelj ga je pogledao sa zabrinutošću i pitao: „Ko si ti zapravo?”

Zastao je. Pogledao ga i ostao bez odgovora.

Potraga za odgovorom postala je njegova nova opsesija. Pokušao je da prestane sa imitiranjem ali kad god bi progovorio iz njega su po navici izlazili glasovi i stavovi drugih. Njegova ličnost se izgubila u moru onih koje je usvojio.

Ovaj gubitak postavio mu je pitanje: koliko daleko može otići u preuzimanju tuđeg pre nego što zauvek izgubi samog sebe?

Da li će zanavek ostati zarobljen u pipcima onih koje je podražavao?

Seo je na pod svoje spavaće sobe i otvorio kovčeg s VHS kasetama. Uzeo je jednu, stavio je u stari video-rekorder, uključio televizor i pritisnuo dugme „play”.

Pokrenuli su se slika i ton:

„Hobotnica ima tri srca. Dva srca pumpaju krv kroz škrge, dok treće pumpa krv kroz ostatak tela. Srce hobotnice koje joj nosi telo dok pliva prestaje da kuca kao da sam pokret zahteva žrtvu, kao da ići napred znači odreći se dela sebe. Kada se hobotnici odseče jedan krak, on počinje da puzi kako bi odvukao pažnju predatora. Kasnije, na mestu odsečenog kraka izraste novi.”