Egzotika kao lek

Svetska ekonomska kriza i ovog puta pokazuje da je moć relativna, a krhkost imanentna naizgled nedodirljivima – od „Dženeral motorsa” do čuvenih „Sadebija” i „Kristija” koji su na poslednjim aukcijama, prema pisanju londonskog „Indipendenta”, inkasirali duplo niže svote od predviđenih, iako su u ponudi bila dela Demijana Hersta, Endija Vorhola ili Lusijana Frojda. Panel diskusija održana   nedavno u okviru Nedelje umetnosti u Beču, bavila se problemom muzeja u budućnosti, pa se između ostalog čulo, da će pojedini muzeji morati deo svojih službi i aktivnosti snažnije da usmere ka komercijalnom. To se odnosi na muzejske prodavnice, restorane ili iznajmljivanje prostora za druge događaje. Uticaj finansijskog kolapsa oseća se i na londonskom Vest Endu, budući da nisu prodate karte čak ni za najpopularniji mjuzikl „Kišni čovek”.

Kako će se globalni finansijski krah odraziti na kulturu u Srbiji, koja se na nekim nivoima i dalje temelji na upornosti pojedinca i u pojedinim segmentima krizira bez obzira na globalna kretanja – mrtvi bioskopi, veliki muzeji zatvoreni, izdavači „zakinuti” za procenat od objavljivanja knjiga...

Kako će, bez obzira na nedavnu izjavu ministra kulture Srbije da je zadovoljan preraspodelom budžeta, izgledati kulturni sadržaji, odnosno stepen njihovog konzumiranja u svetlu ekonomske krize? Da li i u kojoj meri krizna situacija pravi prostor za forsiranje, u svakom smislu jevtinih sadržaja, kao što je to bio slučaj devedesetih godina prošlog veka kada je na delu bila pre svega politička kriza i tendenciozno stvaranje populističke kulture?

Potencijal egzotike

Svetski ekonomski kolaps jedni vide kao apsolutnu pošast, ali nisu retki i analitičari koji ukazuju da u ekonomskoj krizi može da se prepozna nova kreativna energija.

Kulturolog Zorica Tomić zastupa tezu da je i energija krize značajna energija i da će u ovakvoj situaciji, kada je reč o Srbiji, nastupiti potraga za vrednostima koje su do sada ovde gurane u stranu zarad fantazma o boljem životu i komforu „koji je trebalo da nas sačeka u nekoj vrsti obećanog raja”. Otpor totalitarizmu globalizacije, kao „konstruktu čiji je sadržaj ispražnjen”, naša sagovornica vidi u stvaranju malih, spontanijih, paralelnih, neinstitucionalnih svetova.

„Pojaviće se projekti koji će biti utemeljeni na formi uspostavljanja novih zajedništva. Ideja o hiperindividualizmu, o renoviranju Hobsove teze da je čovek čoveku vuk, da smo ajkule koje proždiru da same ne bi stradale – otišla je k vragu. To je paradigma koja više ne može biti funkcionalna i od nje će se odustati u ime projekata baziranih na ideji da nas nešto vezuje, na ideji zajedničkog društvenog i kulturnog prostora. Mislim da će prvo u svetu, pa potom kod nas, doći do bujanja nacionalne svesti, nikako nacionalizma”, kaže Zorica Tomić.

U tom kontekstu, kada je reč o Srbiji, demarkaciona linija koja je građane Srbije delila na progresivne i regresivne, na Evropejce i tradicionaliste, na sofisticirane i primitivne, po rečima naše sagovornice više neće biti aktuelna.

 „Čeka nas otrežnjenje u smislu suočavanja sa činjenicom da je ogroman broj naslova ispisan latinicom, iako je službeno pismo ćirilica. Podatak da je ’Knjaz Miloš’ kao najstariji srpski brend koji se poziva na tradiciju od 200 godina ispisan latinicom pokazuje koliki je paradoks ludila koji se na jednoj simboličkoj ravni događao i u Srbiji”, kaže Zorica Tomić, predlažući rešenje koje je moguće naći u potencijalu „egzotičnosti” Srbije.

Egzotičnost se naravno ne odnosi na često prepoznati varvarizam, već na lepezu mogućnosti – od brendiranja srpske ćirilice, do favorizovanja onoga što je ekskluzivno i čega nema na drugom mestu, a to su i Mokranjčevi dani, i naivni slikari Kovačice, i konceptualni umetnici.

Eskapizam i katarza

Svaka ekonomska kriza u svetu uticala je, kada je reč o kulturi, i na karakter ponuđenih sadržaja – od eskapizma do katarze. U vreme recesije tridesetih godina Holivud je, kao što kaže Dinko Tucaković, teoretičar filma, funkcionisao po principu dvostrukih tračnica.

„Možda 'Plodovi gneva' Džona Forda na pravi način simbolišu upravo tu svest holivudskih filmadžija da film ne beži od života, da ne beži u iluziju već da ljudima daje snagu kroz prikazivanje stvarnosti, iako je i u tim filmovima svaki kraj neizbežno bio hepiend. Druga vrsta filmova bili su mjuzikli, komedije, poput šarmantnog 'Pevajmo na kiši'. Za nekoliko novčića uz kokice i sodu Amerikanci su, posmatrajući veštu koreografiju zanosnih igračica, mogli da zaborave na strahote života koji ih okružuje. Holivud je patentirao formulu koja je opstala, a filmove i jedne i druge kategorije kritika je cenila. Francuska kritika sa Trifoom i Godarom na čelu bila je pobornik upravo ovih eskapističkih holivudskih filmova, dok su italijanski nadrealisti bili ljubitelji američke socijalne kinematografije”, kaže Dinko Tucaković i dodaje da se formula dvostrukih tračnica može primeniti i na srpski film.

Suočavanje sa životom prisutno je i u sezoni Rojal iksčejndž pozorišta u Mančesteru, čija je umetnička direktorka Sara Frankom nedavno izjavila da za razliku od krize osamdesetih, kada su ljudi tražili zabavu, danas gledaoci žele da se suoče sa nesigurnošću i velikim, socijalnim temama.

Pozorišna rediteljka Alisa Stojanović kaže da u Srbiji, kada je reč o krizi, još ne postoji prava osvešćenost.

„Nama je već duže vreme kriza, nikada nam nije bilo strašno dobro, pa da sada osetimo nagli pad. Kada pravimo predstavu, čini nam se da se stvari kreću unapred, zadovoljni smo što se radi i što se komadi realizuju, ali već postavljamo pitanja šta će biti sledeće, ko će to gledati… U ovoj situaciji mi možemo da strahujemo za publiku, koja treba da plati ne samo pozorišnu kartu nego i odlazak i povratak iz pozorišta”, kaže Alisa Stojanović.

U sferi medija kriza će se odraziti na one koji su funkcionisali samo na bazi oglašavanja. Zorica Tomić objašnjava da će oglašavači zavrnuti slavine, a televizije biti primorane da same proizvode sadržaje odlazeći „za džabe” tamo gde se nešto dešava. I izložba u nekoj maloj galeriji postaće vest, a nova lica, koja nisu institucionalno umrežena, postaće vidljiva. U svetlu ovakvih predviđanja, optimistično je to što ćemo priloge iz kulture možda i pre ponoći gledati na televiziji.

-----------------------------------------------------------

Pogled u svoje dvorište,  umesto u mesije

Kao posledicu krize koja je na delu, Zorica Tomić navodi ušpricavanje marketinške, simboličke energije u sliku o novom mesiji, u šta smo već imali priliku da se uverimo na primeru Baraka Obame.„Kao da iz krize mora da se pojavi jedan koji će iz krize da nas izvlači. Znamo kako je u istoriji to izgledalo i ne daj bože da se to ponovi, ali mislim da će povratak gledanja u sopstveno dvorište biti intenzivniji nego do sada.”