Егзотика као лек

Светска економска криза и овог пута показује да је моћ релативна, а крхкост иманентна наизглед недодирљивима – од „Џенерал моторса” до чувених „Садебија” и „Кристија” који су на последњим аукцијама, према писању лондонског „Индипендента”, инкасирали дупло ниже своте од предвиђених, иако су у понуди била дела Демијана Херста, Ендија Ворхола или Лусијана Фројда. Панел дискусија одржана   недавно у оквиру Недеље уметности у Бечу, бавила се проблемом музеја у будућности, па се између осталог чуло, да ће поједини музеји морати део својих служби и активности снажније да усмере ка комерцијалном. То се односи на музејске продавнице, ресторане или изнајмљивање простора за друге догађаје. Утицај финансијског колапса осећа се и на лондонском Вест Енду, будући да нису продате карте чак ни за најпопуларнији мјузикл „Кишни човек”.

Како ће се глобални финансијски крах одразити на културу у Србији, која се на неким нивоима и даље темељи на упорности појединца и у појединим сегментима кризира без обзира на глобална кретања – мртви биоскопи, велики музеји затворени, издавачи „закинути” за проценат од објављивања књига...

Како ће, без обзира на недавну изјаву министра културе Србије да је задовољан прерасподелом буџета, изгледати културни садржаји, односно степен њиховог конзумирања у светлу економске кризе? Да ли и у којој мери кризна ситуација прави простор за форсирање, у сваком смислу јевтиних садржаја, као што је то био случај деведесетих година прошлог века када је на делу била пре свега политичка криза и тенденциозно стварање популистичке културе?

Потенцијал егзотике

Светски економски колапс једни виде као апсолутну пошаст, али нису ретки и аналитичари који указују да у економској кризи може да се препозна нова креативна енергија.

Културолог Зорица Томић заступа тезу да је и енергија кризе значајна енергија и да ће у оваквој ситуацији, када је реч о Србији, наступити потрага за вредностима које су до сада овде гуране у страну зарад фантазма о бољем животу и комфору „који је требало да нас сачека у некој врсти обећаног раја”. Отпор тоталитаризму глобализације, као „конструкту чији је садржај испражњен”, наша саговорница види у стварању малих, спонтанијих, паралелних, неинституционалних светова.

„Појавиће се пројекти који ће бити утемељени на форми успостављања нових заједништва. Идеја о хипериндивидуализму, о реновирању Хобсове тезе да је човек човеку вук, да смо ајкуле које прождиру да саме не би страдале – отишла је к врагу. То је парадигма која више не може бити функционална и од ње ће се oдустати у име пројеката базираних на идеји да нас нешто везује, на идеји заједничког друштвеног и културног простора. Мислим да ће прво у свету, па потом код нас, доћи до бујања националне свести, никако национализма”, каже Зорица Томић.

У том контексту, када је реч о Србији, демаркациона линија која је грађане Србије делила на прогресивне и регресивне, на Европејце и традиционалисте, на софистициране и примитивне, по речима наше саговорнице више неће бити актуелна.

 „Чека нас отрежњење у смислу суочавања са чињеницом да је огроман број наслова исписан латиницом, иако је службено писмо ћирилица. Податак да је ’Књаз Милош’ као најстарији српски бренд који се позива на традицију од 200 година исписан латиницом показује колики је парадокс лудила који се на једној симболичкој равни догађао и у Србији”, каже Зорица Томић, предлажући решење које је могуће наћи у потенцијалу „егзотичности” Србије.

Егзотичност се наравно не односи на често препознати варваризам, већ на лепезу могућности – од брендирања српске ћирилице, до фаворизовања онога што је ексклузивно и чега нема на другом месту, а то су и Мокрањчеви дани, и наивни сликари Ковачице, и концептуални уметници.

Ескапизам и катарза

Свака економска криза у свету утицала је, када је реч о култури, и на карактер понуђених садржаја – од ескапизма до катарзе. У време рецесије тридесетих година Холивуд је, као што каже Динко Туцаковић, теоретичар филма, функционисао по принципу двоструких трачница.

„Можда 'Плодови гнева' Џона Форда на прави начин симболишу управо ту свест холивудских филмаџија да филм не бежи од живота, да не бежи у илузију већ да људима даје снагу кроз приказивање стварности, иако је и у тим филмовима сваки крај неизбежно био хепиенд. Друга врста филмова били су мјузикли, комедије, попут шармантног 'Певајмо на киши'. За неколико новчића уз кокице и соду Американци су, посматрајући вешту кореографију заносних играчица, могли да забораве на страхоте живота који их окружује. Холивуд је патентирао формулу која је опстала, а филмове и једне и друге категорије критика је ценила. Француска критика са Трифоом и Годаром на челу била је поборник управо ових ескапистичких холивудских филмова, док су италијански надреалисти били љубитељи америчке социјалне кинематографије”, каже Динко Туцаковић и додаје да се формула двоструких трачница може применити и на српски филм.

Суочавање са животом присутно је и у сезони Ројал иксчејнџ позоришта у Манчестеру, чија је уметничка директорка Сара Франком недавно изјавила да за разлику од кризе осамдесетих, када су људи тражили забаву, данас гледаоци желе да се суоче са несигурношћу и великим, социјалним темама.

Позоришна редитељка Алиса Стојановић каже да у Србији, када је реч о кризи, још не постоји права освешћеност.

„Нама је већ дуже време криза, никада нам није било страшно добро, па да сада осетимо нагли пад. Када правимо представу, чини нам се да се ствари крећу унапред, задовољни смо што се ради и што се комади реализују, али већ постављамо питања шта ће бити следеће, ко ће то гледати… У овој ситуацији ми можемо да страхујемо за публику, која треба да плати не само позоришну карту него и одлазак и повратак из позоришта”, каже Алиса Стојановић.

У сфери медија криза ће се одразити на оне који су функционисали само на бази оглашавања. Зорица Томић објашњава да ће оглашавачи заврнути славине, а телевизије бити приморане да саме производе садржаје одлазећи „за џабе” тамо где се нешто дешава. И изложба у некој малој галерији постаће вест, а нова лица, која нису институционално умрежена, постаће видљива. У светлу оваквих предвиђања, оптимистично је то што ћемо прилоге из културе можда и пре поноћи гледати на телевизији.

-----------------------------------------------------------

Поглед у своје двориште,  уместо у месије

Као последицу кризе која је на делу, Зорица Томић наводи ушприцавање маркетиншке, симболичке енергије у слику о новом месији, у шта смо већ имали прилику да се уверимо на примеру Барака Обаме.„Као да из кризе мора да се појави један који ће из кризе да нас извлачи. Знамо како је у историји то изгледало и не дај боже да се то понови, али мислим да ће повратак гледања у сопствено двориште бити интензивнији него до сада.”