Jenjava obustava nastave u školama

U mnogim školama u kojima je kontinuirano trajala višenedeljna obustava nastave od ove sedmice učenici i nastavnici ponovo su u učionicama na časovima. Bojkot istrajava uglavnom tamo gde je prvo i počeo – u srednjem obrazovanju, naročito u gimnazijama čiji su maturanti ali i drugi učenici u blokadi, uz podršku većine profesora i roditelja. Ima i osnovnih škola u kojima u znak protesta već desetu sedmicu zaredom nema nastave.

Utisak je da se sve više prosvetnih radnika vraća nastavnim obavezama, makar štrajkujući u skladu sa zakonom, ali nema preciznih podataka da to i potvrde. Esnaf odveć podeljen na zaposlene koji rade neometano sve vreme kao da baš nikakvih protesta nema, zatim one u štrajku i one koji obustavljaju nastavu, dodatno se raslojava. Uskraćivanje februarske zarade ili njeno osetno umanjenje poguralo je neke nastavnike iz obustave u učionice.

Ali nije samo to. Deo nastavnog kadra odlučio je da se vrati nastavi zato što razume da je obustava sredstvo kojim se dolazi do cilja, ali u konfuznoj situaciji koja nikako da se razreši sve manje zna šta je cilj pobune. Radikalizacija protesta bi doprinela konačnom razrešenju krize, uveravaju pobornici bunta. Iz defanzivnih redova prosvetara pravdaju se da obustavljanje obustave ne znači kapitulaciju, već promenu borbene taktike. Od početka prosvetne neposlušnosti nadležni uporno ne saopštavaju relevantne podatke na osnovu kojih bi se mogao pratiti porast ili pad broja škola i prosvetnih radnika u obustavi rada ili bilo kom vidu protesta na nivou sistema. Konsekventno, u domenu je nagađanja odgovor na pitanje da li je izvesnija radikalizacija protestnih aktivnosti ili normalizacija rada škola.

– Pre mesec dana bilo je jasno da ovo neće biti trka na sto metara nego maraton. Prirodno je da broj ljudi koji su već dugo u obustavi opada. Istovremeno neki drugi se priključuju obustavi. Kod nas je članstvo donelo odluku o obustavi i odlučivaće i o eventualnom kraju. Strateško povlačenje koje je možda imalo smisla pre mesec dana, sada apsolutno nema smisla – ističe za „Politiku” Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS).

Ovaj sindikat nije reprezentativan ali jeste uticajan. Prvi je pozvao prosvetne radnike da obustave rad od početka drugog polugodišta, što je bilo sasvim suprotno „moratorijumu” na štrajk koji su u to vreme proglasili reprezentativni prosvetni sindikati. Posle više od četiri meseca studentskih blokada i više od dva meseca obustave rada u školama, NSPRS je pozvao sve zaposlene u Srbiji da do kraja marta odluče da li se pridružuju „generalnom štrajku” do ispunjenja studentskih zahteva, ističući pritom da verbalna podrška studentima i prosvetnim radnicima nije dovoljna. Kokot ne osporava da se osipa broj nastavnika u obustavi ali tvrdi da i dalje postoji prostor za radikalizaciju protesta.

– Prostor za napredovanje postoji samo u priključivanju drugih sektora obustavi, odnosno u potpunoj radikalizaciji i politizaciji i neko to mora da kaže. I prosvetni radnici koji su devet i više nedelja bili u obustavi, nastavili bi isto da pred sobom imaju jasan cilj. Obustava nije cilj. Ako je cilj ispunjenje studentskih zahteva, jasno je, to znači izgradnju institucija demokratskog društva. Šta je preduslov ispunjenja studentskih zahteva? Prevelik je teret da to jasno kažu studenti, a ko god pokuša da se uključi plenumi ga smaknu. Oni su izgradili podršku i simpatije javnosti na moralnoj čistoti, načinu organizovanja gde nikoga nisu isticali, ograđivanju od svih od kojih su se mogli ograditi, ali to koliko je dobro za gradnju podrške toliko je problematično za završetak nekog posla – objašnjava Kokot.

Kao probleme ističe antisindikalni narativ, amaterizam i izbegavanje da se problem nazove pravim imenom, zbog čega, kako kaže, više niko ne vidi kraj aktuelne krize.

– Kažu nam da moramo bolje da se organizujemo. Bili smo savršeno organizovani dok nije počela promocija antisindikalizma, jer narativ o samoorganizovanju jeste antisindikalna priča. A nedavno, na jednom od sastanaka studenata u blokadi i predstavnika neformalnih organizacija koje okupljaju prosvetne radnike pozvao sam da ustanu prisutni članovi NSPRS-a. Bilo ih je više od polovine učesnika tog sastanka, i to sve predsednici naše sindikalne organizacije po školama, koji su istovremeno i članovi različitih neformalnih grupa. Dakle, samoorganizovanje nas je dezorganizovalo. Previše je to konfuzno. I na početku i na kraju tog sastanka sam pitao da li je jasno da ova vlast neće ispuniti studentske zahteve i da je preduslov za ispunjenje promena vlasti. Nisam dobio odgovor – poentira Kokot.

Vlast tvrdi da su studentski zahtevi ispunjeni. Ako pobunjena prosveta očekuje odgovor vlade na svoje esnafske zahteve, pitanje je i koje vlade? Aktuelna je u ostavci. Ne zna se da li će Narodna skupština izabrati novu vladu u roku od 30 dana koji teče, ili će predsednik države raspisati izbore. Imajući i to u vidu, da li bi moglo da se desi da sve dosadašnje obustave nastave budu badava, da se baš ništa time ne postigne i ne promeni.

– Naravno da bi moglo. Razmišljam i ja o tome i strahujem. Izvesno je jedino da se Srbija, ni prosveta, nikad više neće vratiti na ono što je bila. Promene dolaze, pitanje je da li će stići brže ili kasnije, u roku od nekoliko nedelja ili meseci. Ali to pre svega zavisi od političke artikulacije zahteva. Hoće li je biti ili neće – ja je sada ne vidim. Do tada mnogi će izgubiti veru, snagu, volju. Evo najveći deo onih najhrabrijih prosvetara koji su prvi obustavili rad i u tome do sada istrajavali u Čačku, Užicu, Ivanjici, Gornjem Milanovcu su počeli da rade, i ja to razumem. Ko se sada vrati u učionicu neće više izaći na ulicu, taman da cela Srbija stane, jer će se voditi mišlju da su svoje već uradili i neće biti u krivu, ali nam neće pomoći kao društvu – zaključuje Kokot.