Projekcija i razgovor o dokumentarnom filmu „Gernika 2”

U okviru programa obeležavanja 26. godišnjice NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju u Velikoj sali Opštine Stari grad prikazan je film „Gernika 2” autora i producenta dr med. Ljiljane Verner i reditelja Ognjena Petkovića. Ovo dokumentarno ostvarenje govori o hemijskom ratu bez hemijskog oružja i razaranju hemijskih postrojenja, razornim ekološkim i zdravstvenim posledicama bombardovanja Rafirenije nafte u Pančevu tokom NATO agresije 1999. godine.

Posle projekcije upriličena je diskusija o filmu, posledicama agresije,  ekološkimi i brojnim drugima posledicama učinjenog ekocida.

Ekocid je izraz koji u najširem smislu označava događaj ili proces koji rezultira naglom ili dramatičnom promenom prirodne okoline na nekom području, te zajedno s njom vezano, naglo izumiranje ili migraciju tamošnje flore i faune. U užem, i najčešće korišćenom smislu, pod ekocidom se podrazumevaju procesi koji su posledica ljudske aktivnosti, pre svega kroz katastrofalno zagađenje, preterano korišćenje prirodnih resursa ili namerno uništavanje tokom rata ili etničkog čišćenja.

Podsećamo, film je premijeru imao u martu prošle godine na Međunarodnoj smotri dokumentarnog filma o NATO agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine. U međuvremenu, ovo ostvarenje je prikazano u više gradova širom Srbije uz otvorene razgovore i diskusije na temu kojom se film bavi. A, projekciji i razgovoru u Beogradu, minule subote, 22. marta, prisustvovao je, između ostalih, i kanadski profesor Mišel Čosudovski. Zvanicama se obratio i general Slobodan Petković.

Moderator razgovora bio je književnik Goran Lazović.

Prema rečima producenta, dr med. Ljiljane Verner, višestrukim ratnim razaranjem rafinerije nafte, fabrike veštačkog đubriva, i petrohemijskog kompeksa, nanet je toliki stepen štete stanovništvu i zagađenju životne sredine, da se Pančevo može nazvati drugom Gernikom 20. veka, po španskom gradu koji je 1937.godine potpuno uništen u nacističkom bombardovanju  tokom Španskog građanskog rata.

Na pitanje šta je ono što jedan rat čini ekološkim ratom, dr med. Ljiljana Verner kaže da je vojska radila na tome da pronađe metod ratovanja koji bi se nalazio između konvencionalnog i nuklearnog ratovanja. U tom kontekstu nameće se i pitanje, šta tu može da se smisli?

– Zaključeno je da manipulisanje prirodnim procesima može imati razorne učinke. To je iskorišćeno s namerom da se ratni ciljevi ostvare brže nego što bi to bilo moguće primenom konvencionalnog ratovanja koje ne uključuje korišćenje veštački proizvedenog oružja za masovno uništavanje – objasnila je dr med. Ljiljana Verner.

U nastavku razgovara, na pitanje moderatora Gorana Lazovića, u kojim ratovima su štete pričinjene životnoj sredini bile posebno velike, dr med. Ljiljana Verner je podsetila da je svest o vođenju ekološkog rata nastala tek tokom rata u Vijetnamu. Pre toga, kaže ona, to nije bila tema ni u nauci, a ni u međunarodnom pravu. Ako se izuzme korišćenje hemijskog oružja Prvi i Drugi svetski rat su konvencionalno vođeni (naravno ne sme se zaboraviti i da je Amerika na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, bacila atomske bombe 1945.godine). I u ovim ratovima je bila naneta šteta životnoj sredini.

– I ja i pretpostavljam da će te štete moći da se identifikuju i narednih 100 ili 200 godina. Ali Vijetnamski rat je svetu doneo nešto sasvim novo, jer je tada prvi put razvijena interdisciplinarna forma ratovanja. Sistematski napadi na vijetnamske topske šume i tropske mangrove šume na obali, koje su pre toga, brižljivo istražene, činilo je novinu u istoriji ratovanja. I danas, posle više od tri decenije od završetka rata u Vijetnamu, u područjima koja su bila izložena prskanju, mogu da se pronađu koncentracije dioksina, što niko nije smatrao mogućim. Još  uvek nema obuhvatnog istraživanja, već samo postoje istraživanja takozvanih vrelih tačaka. Najpreciznija istraživanja obavila je kanadska firma i što se tiče izmene prirodnih osnova, rezultati tih istraživanja su strašni, i što se tiče ljudskih žrtava – potresni. Najteži genetski poremećaji uočljivi su u trećoj generaciji. Nije reč o pojedinačnim slučajevima. Pogođeno je stotine hiljada ljudi – navodi dr med. Ljiljana Verner.

Na pitanje da li to znači da je uništenje životne sredine direktan napad na civilno stanovništvo, doktorka Verner odgovara: - Da. Tokom rata u  Vijetnamu, sistematski su uništavani veliki ekosistemi. Ljudi su morali da beže. U Zalivskom ratu, korišćeno je drugo sredstvo. Nisu napadani direktno prirodni sistemi, već su odabrana vojna i civilna postrojenja u kojima se prerađuju opasne, visokotoksične materije. Ta postrojenja koja su bombardovana uglavnom su se nalazila u blizini većih gradova. U našoj zemlji 1999.godine bombardovani su industrijsko- hemijski kompleksi – istakla je dr med. Ljiljana Verner.

Nakon ovih konstatacija, logično je da se zapitamo šta ostaje posle ekološkog rata.

– Većina opasnih materija koje dospevaju u životnu sredinu deluju dugoročno, decenijama ili vekovima po okončanju rata. U pojedinim slučajevima, traju čak i hiljadama ili milionima godina, kada je reč o teškim metalima ili komponenatama municije, takozvane uranijumske. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je četiri i po milijarde godina. Formula ekološkog rata glasi: „Bombarduj sada, umri kasnije” – kazala je dr med. Ljiljana Verner.

Pitanje je može li se onda životna sredina uopšte regenerisati?

– Maštanje o načinima kakao da se na sve savršenije načine uništava životna sredina je neograničeno, ali maštanje o tome kako da se uklone naneta oštećenja je veoma ograničeno – istakla je dr med. Verner.

Mogu li se zabraniti ekološki ratovi?

– To je pomalo ironija svetske istorije. Posle 1969. godine SAD su bile prva država koja je uvela zakone o životnoj sredini i sprovodila skupu politiku kada je reč o životnoj sredini. Međutim, u oštroj suprotnosti s tim bilo je ono što su sprovodili na vojnom planu. Iz te situacije su izašli tako što su se 1977.godine SAD saglasile sa Konvencijom koja zabranjuje vojne ili bilo koje druge neprijateljske metode modifikacije životne sredine. To je bio pokušaj zaštite životne sredine od vojnih manipulacija. Dugi pokušaj je bio formulisanje novog humanitarnog međunarodnog prava, takozvani Dodatni protokol I uz Ženevske koncencije. Postojala je nada da će na taj način da se ratovanje ograniči, to jeste, da se podredi ekologiji. Konvencije su prvi put pružile racionalnu osnovu za analizu i kritiku ekološkog ratovanja. Smatram da činjenica, da se to u praksi krši predstavlja interesantan fenomen, jer, kršenje međunarodnog prava može biti kažnjivo. U međuvremenu je osnovan Međunarodni krivični sud pred kojim bi se u budućnosti mogli pokrenuti postupci zbog teških povreda pravila – istakla je dr med. Ljiljana Verner. Ona je na pitanje, moderatora, da li očekuje da u budućnosti imamao suđenje zbog ekološkog ratovanja, i zar danas nisu svi ratovi upravo ekološki ratovi,

odgovorila – Da. Na osnovu svog dosadašnjeg istraživanja zaključujem da nije bilo ni jednog modernog rata u kome nije bilo značajnih, ili čak međunarodnopravno relevantinih šteta po životnu sredinu nastale svesno i planski.Uglavnom se pravdaju time da je reč o kolateralnim štetama koje nisu mogle da se izbednu.

Ocena sa stanovišta Međunarodnog ratnog prava glasi: „Vojne operacije koje je osmislio NATO u Jugoslaviji  bile su suprotne Načelu 24 Deklaracije o životnoj sredini i razvoju iz Rija koja je usvojena 1992.godine, kao i duhu i slovu rezolucija, koncencija i deklaracija koje su konferencije UN i drugih međunarodnih organizacija usvojile tokom nekoliko decenija s ciljem da razviju međunarodnu saradnju po pitanju zašite životne sredine i odgovornosti za oštećenja životne srdine .

Vojne operacije kršile su pravo jugoslovenskih građana i ljudi u susednim zemljama, prvo i pre svega, njihovo pravo na zdravu životnu sredinu. Stoga se ne može izbeći zaključak da su vojne interevencije kršile pravilo o zaštiti životne sredine sadržano u Dopunskom protokolu I iz Ženevske konvencije. Bombardovanje ekološki opasnih inastalacija predstavlja naročito flagrantno kršenje tog protokola”.

NATO je izazvao široko rasprostranjene, dugotrajne i teške posledice po životnu sredinu – zaključak je ove diskusije održane povodom obeležavanja 26.godišnjice od NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999.godine.

Doktorka Ljiljana Verner, idejni tvorac filma „Gernika 2” bila je pre četvrt veka član delegacije koja je 16. juna iz Hanovera došla u Srbiju kako bi u uslovima medijske blokade informisala nemačku javnost o stradanju našeg naroda. Ona kontinuirano ukazuje kakve posledice je ostavilo bombardovanje na ljudsko zdravlje i životnu sredinu, s ciljem da se katastrofe u svetu zaustave, u čast života ljudi i prirode.