Priče iza bine

Glumci, ta velika deca, zatočenici scene koja život znači, raduju se i tuguju, vesele i plaču, vole i mrze poput svih nas ali to iskazuju emotivnije, intenzivnije, duhovitije i sugestivnije, sledeći onaj svoj neodgovetni glumački nerv Talijinih miljenika. Poznati srpski i beogradski glumac Milan Mihailović  Caci, jedan od njih, marljivo je  slušao, beležio i sabrao u svoja četiri „Uspomenara” većinu najvažnijih i najzanimljivijih anegdota o  svojim kolegama, koje gledaoce i slušaoce razgaljuju u svim sredinama gde ih  Caci kazuje.

Naime, na osnovu ova četiri „Uspomenara”, Caci je napravio monodramu koju je do sada izveo 130 puta i, kao što sam kaže, nikad nije isto. Svaki put govori druge anegdote iz bifea Ateljea 212, zavisno od inspiracije.

 Nazivaju ga igumanom pozorišta, hroničarom duha i gospodinom glumcem, prepoznaju ga i obožavaju kao  Jelenčeta u legendarnoj predstavi Radovan Treći u Ateljeu 212. a  Jelenče je samo jedan biser u sjajnom đerdanu Cacijevih  neponovljivih  glumačkih izdanja u više od 120 pozorišnih, 40 filmskih, 150  televizijskih uloga, više od 700 radio drama i više hiljada radio emisija  „Kod dva bela goluba”. Kažu za njega da je umetnik blagoslovenog talenta čiji je svaki nastup ispunjen čistom poezijom. Caci je bard i doajen srpskog glumišta, pesnik, član Udruženja književnika Srbije, ponosni otac dvojice sinova Vladislava i Petra takođe glumaca i deda dve obožavane unuke, Dragane i Dunje.

Pisao je o mnogima, mnogobrojni o  njemu, o glumcima sve najbolje, oni o njemu još bolje kao sjajnom partneru, prijatelju i  plemenitom čoveku. Potomak  sa očeve i majčine strane znamenitih ljudi, stasao u beogradskom miljeu, nasledio je najbolje  osobine i talente svojih predaka, zaogrnuo se  zavodljivim urbanim šmekom. Začetnik je više humanitarnih  akcija i predani član Društva za ulepšavanje Vračara. Sanjar i vizionar, Caci ne  priznaje penziju i posle više od 50 godina u matičnom pozorištu u Ateljeu 212  i dalje neumorno igra, trenutno u sedam pozorišnih predstava  na pet beogradskih scena. Iz četiri bogate zbirke priča iz „Uspomenara” teško je izdvojiti bilo koju.

Jedna od zabeleženih anegdota je kada, povodom velikog glumačkog jubileja, pita novinar devedesetogodišnjaka Vlastu  Velisavljevića: „Šta niste igrali za ovih 75 godina, a želeli ste i zbog toga  Vam je  žao?”   „Hokej na ledu”, odgovara  Vlasta kratko i jasno.

Druga se dešava usred priče o dramskoj literaturi, o tome šta je hit, šta je kasa štih, šta se novo igra po srpskim scenama... Neko upita  Milana  Gutovića: „Je li, Lane, koji je po tebi danas najbolji komad u  Srbiji?” „Tanja  Bošković, do daljnjeg”, kao iz topa odgovori Lane.

Pitamo Milana Mihailovića Cacija da li planira i peti „Uspomenar”.

–Uspomenari se nekako sami pišu! Da li će se roditi i peti – videćemo. Kad čujem nešto za šta mislim da je grehota da se zaboravi, ukucam u komp! – kaže Caci, a na pitanje ko je na njega presudno uticao odgovara da je to bio prvi odlazak u pozorište.

–Ne sećam se kako se zvala ta dečja predstava, ali dizanje zavese mi je otkrilo neki drugi svet u kome su se pojavila čudna, zanimljiva bića što su me svojom igrom uputila na tu čarobnu stazu kojom i danas koračam s radošću i ljubavlju – dodaje.

–Tokom dugog života u Ateljeu 212 , radio je, kaže, sa mnogim nezaboravnim umetnicima i učio od njih:

– Od Zorana Radmilovića sam naučio da se u našem poslu ništa ne radi napola. Sve mora da se radi iz sve snage! Umeo je, dok probamo na sceni, da nam dobaci pravu indikaciju: „Cepaj!”

Cacijeva omiljena anegdota „iza bine” se zove „Mladost” i tiče se jedne poznate glumice koja je uradila lifting, zategla lice i ispeglala sve bore:

– Prođe jednom tako kroz bife, gleda je trostruki Lir Ljuba Tadić i kaže:„Ja znam nju i kad je bila stara!”