Pozorište je za mene istina

Glumica Dušanka Stojanović pripada samom pozorišnom vrhu. I dok na raznim festivalima osvaja nagrade za lik Esme u komadu „Ćeif” M. Fehimovića, u režiji Egona Savina i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta, poznata dramska umetnica posebnog pozorišnog dara ne prestaje da iznenađuje svoju publiku. Ove jeseni, uporedo, radila je dve nove predstave: „Figarovu ženidbu i razvod” u Narodnom pozorištu u Beogradu, koja je naišla na pohvale pozorišne kritike, i „Bog masakra” Jasmine Reze,čija se premijera očekuje do kraja meseca u Ateljeu 212.

Dušanka Stojanović je stalni član ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Za ulogu Esme u drami „Ćeif” ove godine osvojila je najprestižnije pozorišne nagrade: Sterijinu nagradu za glumu, priznanja „Zoran Radmilović”, „Tatjana Lukjanova” i mnoga druga.

Koliko je naporno za glumca da radi istovremeno dve uloge, u dva različita pozorišta, sa dva različita rediteljska senzibiliteta?

Da, upustila sam se u poduhvate koji su za mene natprirodni, verujući da je raspon vremena i izdržljivosti rastegljiva kategorija. „Figarova ženidba i razvod” sada je već gotova predstava i povukla je za sobom dva i po meseca rada na mnogo planova. Počev od prekrajanja štiva, rada na telu, glasu i mnoštvu veština koje pozorište obavezno ne podrazumeva. Kada se uradi gigantski posao sa velikim rediteljem, ponovo nastupi upitanost o smislu. Sve mediokritetske sredine su surove i sklone da se pitaju zašto se određeno dramsko štivo uopšte postavlja, pogotovo u kompilaciji, montaži i preplitanju opere, drame, komedije i žive muzike. Kao da izgube maštu i traže objašnjenje za sva svoja očekivanja.

Predstava „Figarova ženidba i razvod” je, zapravo, kompilacija tri komada koji su dramaturškim intervencijama spojeni u jedan. Ceo proces rada sa rediteljem Slobodanom Unkovskim okarakterisali ste kao spektakl?

Rad sa Unkovskim je bio, pre svega, plemenit i nežan, kreativan. Zahtev celine je ogroman tako da je to, u stvari, jedna komercijalna umetnost. Jer, kod nas komercijalno je najčešće nešto što je umetnički bezvredno, a kada je artistički, onda je napola neshvaćeno ili je marginalizovano. Zato je „Figaro”, ako i ima mane, a ne postoji niko i ništa što nema mane, poduhvat za Narodno pozorište i uopšte beogradsko pozorište. Podela je sastavljena od najtraženijih glumaca u svim pozorištima. Pri tom je ušla vojska mladih glumaca koji, verujem, i ne mogu biti svesni da se ovakve predstave retko realizuju, a nekome se nikada i ne dogode.

Tumačim groficu Almavivu u Bomaršeu i cela ta linija je rađena kao rekonstrukcija jednog doba, načina glume, persiflaže. To smatram trenutno jedinim legitimnim žanrom na beogradskim scenama, a da ne deluje kao greška, već kao odluka. To je bilo moguće raditi sa mojim kolegama Borisom Komnenićem, Nadom Šargin, Milošem Đorđevićem, Olgom Odanović, Natašom Ninković... Ova priča je kao sve velike teme u dramskoj literaturi – a to je kako čovek, jedno majušno stvorenje da se odluči, čemu da se prikloni slobodi ili kompromisu, revoluciji ili emigraciji, idealizmu ili materijalizmu, ljubavi ili preljubi, siromaštvu ili ludilu, životu ili smrti.

Jasmina Reza u komadu „Bog masakra” lavira između prava i pravde, priča o licemerju danas. Kako se Vi odnosite prema njemu?

„Bog masakra” je komad o ljudima koji imaju visoko mišljenje o vrednostima civilizacijskih tekovina, veliki respekt prema moralu, obrazovanju i standardu dostojnom čoveku, a onda se sve to uruši zbog jednog incidenta koji razotkrije ove ljude kao zanimljive taoce sistema vrednosti koji su labilni u svojim idejama o samima sebi, braku, svetu i nadasve deci. Alisa Stojanović se sa Jasminom Rezom sreće treći, ja prvi put. Verujem da će to biti uzbudljiv i dinamičan rad.

Koliko je glumcu važna umetnička i sloboda uopšte?

Moj svet je bio u velikoj meri zatvoren i zaštićen od svega onoga što bi me rastrojilo, unervozilo i dovodilo u besprizorne situacije. Pozorište je samo po sebi eksponirano dovoljno da ne moram u tome da mu potpomažem. Mogu samo sa ovim saznanjem i iskustvom o njemu da razmišljam na način da, dok radim predstavu mogu unutar nje puno da delujem. Poređenje sa drugima je nemoguće. Na sceni je sve jasno kao na dlanu. Sloboda je pojam koji ima mnogo mogućnosti. I tamnica je za ljude, tamnica je predrasuda, neznanje, narcizam, primitivizam, politika, loši hroničari vremena, ublaživači istine. Sve ostalo je sloboda. Odlučiti da budeš čovek je ogromna sloboda. Meni treba iskorak više u moje slobodno vreme. Sloboda je – stati kad svi misle da moraš. Ovo kažem zbog toga što mene sada čeka mnogo zanimljivih poslova. Imam utisak da me gluma više hoće nego što mi je potrebno. Sloboda je znati šta su prioriteti i koliko je čovek limitiran, a ne samo koliko je fantastičan.

Esma, žena koja je podlegla svojim strastima, osećajnosti, u komadu „Ćeif” osvaja region o čemu svedoče brojne nagrade koje ste osvojili?

O „Ćeifu” sam već govorila mnogo toga. Ne bih se ponavljala. Dobila sam mnogo priznanja. Verovatno su došla u času kada mogu da ih primim mirne duše. Sve ove nagrade koje sam dobila vezane za „Ćeif”, pored toga što su mi dale umetničku satisfakciju i samopouzdanje, otvorile su mi oči za mnogo aspekata. Videla sam region i osetila svu tugu ovog vremena i zemlje. I, zapravo, potpuno se probudila. Svi ti festivali, putovanja, uz sve to su me i zamorili.

Medijski, ipak, niste potrošeni?

Osećam da sam mnogo više potrošena egzistencijalno nego medijski. Ludim od toga što ne mogu da se pomere granice egzistencije, besnim na tarife određene od grada, republike, države... Toliko biti potrošen i „nagrađen” nedovoljnom zaradom… nisam više u stanju da se za svaki honorar borim. Oduvek se, i zauvek će se štedeti na ljudima. Pripadala makar kome, pa eto i pozorišnom vrhu, ne menja moju svakodnevicu; moji najbliži i dalje to doživljavaju kao da samofinansiram svoje zadovoljstvo.

Šta je za Vas pozorište?

Pozorište je za mene istina, duhovitost i tajna. Meni je godinama gluma bila intermeco, neki umorni odmor, a sada neću dopustiti da me otme od svih toliko uzbudljivih izazova koje život režira, i kojem moramo dati prolog, tri čina i epilog.