Позориште је за мене истина

Глумица Душанка Стојановић припада самом позоришном врху. И док на разним фестивалима осваја награде за лик Есме у комаду „Ћеиф” М. Фехимовића, у режији Егона Савина и продукцији Београдског драмског позоришта, позната драмска уметница посебног позоришног дара не престаје да изненађује своју публику. Ове јесени, упоредо, радила је две нове представе: „Фигарову женидбу и развод” у Народном позоришту у Београду, која је наишла на похвале позоришне критике, и „Бог масакра” Јасмине Резе,чија се премијера очекује до краја месеца у Атељеу 212.

Душанка Стојановић је стални члан ансамбла Драме Народног позоришта у Београду. За улогу Есме у драми „Ћеиф” ове године освојила је најпрестижније позоришне награде: Стеријину награду за глуму, признања „Зоран Радмиловић”, „Татјана Лукјанова” и многа друга.

Колико је напорно за глумца да ради истовремено две улоге, у два различита позоришта, са два различита редитељска сензибилитета?

Да, упустила сам се у подухвате који су за мене натприродни, верујући да је распон времена и издржљивости растегљива категорија. „Фигарова женидба и развод” сада је већ готова представа и повукла је за собом два и по месеца рада на много планова. Почев од прекрајања штива, рада на телу, гласу и мноштву вештина које позориште обавезно не подразумева. Када се уради гигантски посао са великим редитељем, поново наступи упитаност о смислу. Све медиокритетске средине су сурове и склоне да се питају зашто се одређено драмско штиво уопште поставља, поготово у компилацији, монтажи и преплитању опере, драме, комедије и живе музике. Као да изгубе машту и траже објашњење за сва своја очекивања.

Представа „Фигарова женидба и развод” је, заправо, компилација три комада који су драматуршким интервенцијама спојени у један. Цео процес рада са редитељем Слободаном Унковским окарактерисали сте као спектакл?

Рад са Унковским је био, пре свега, племенит и нежан, креативан. Захтев целине је огроман тако да је то, у ствари, једна комерцијална уметност. Јер, код нас комерцијално је најчешће нешто што је уметнички безвредно, а када је артистички, онда је напола несхваћено или је маргинализовано. Зато је „Фигаро”, ако и има мане, а не постоји нико и ништа што нема мане, подухват за Народно позориште и уопште београдско позориште. Подела је састављена од најтраженијих глумаца у свим позориштима. При том је ушла војска младих глумаца који, верујем, и не могу бити свесни да се овакве представе ретко реализују, а некоме се никада и не догоде.

Тумачим грофицу Алмавиву у Бомаршеу и цела та линија је рађена као реконструкција једног доба, начина глуме, персифлаже. То сматрам тренутно јединим легитимним жанром на београдским сценама, а да не делује као грешка, већ као одлука. То је било могуће радити са мојим колегама Борисом Комненићем, Надом Шаргин, Милошем Ђорђевићем, Олгом Одановић, Наташом Нинковић... Ова прича је као све велике теме у драмској литератури – а то је како човек, једно мајушно створење да се одлучи, чему да се приклони слободи или компромису, револуцији или емиграцији, идеализму или материјализму, љубави или прељуби, сиромаштву или лудилу, животу или смрти.

Јасмина Реза у комаду „Бог масакра” лавира између права и правде, прича о лицемерју данас. Како се Ви односите према њему?

„Бог масакра” је комад о људима који имају високо мишљење о вредностима цивилизацијских тековина, велики респект према моралу, образовању и стандарду достојном човеку, а онда се све то уруши због једног инцидента који разоткрије ове људе као занимљиве таоце система вредности који су лабилни у својим идејама о самима себи, браку, свету и надасве деци. Алиса Стојановић се са Јасмином Резом среће трећи, ја први пут. Верујем да ће то бити узбудљив и динамичан рад.

Колико је глумцу важна уметничка и слобода уопште?

Мој свет је био у великој мери затворен и заштићен од свега онога што би ме растројило, унервозило и доводило у беспризорне ситуације. Позориште је само по себи експонирано довољно да не морам у томе да му потпомажем. Могу само са овим сазнањем и искуством о њему да размишљам на начин да, док радим представу могу унутар ње пуно да делујем. Поређење са другима је немогуће. На сцени је све јасно као на длану. Слобода је појам који има много могућности. И тамница је за људе, тамница је предрасуда, незнање, нарцизам, примитивизам, политика, лоши хроничари времена, ублаживачи истине. Све остало је слобода. Одлучити да будеш човек је огромна слобода. Мени треба искорак више у моје слободно време. Слобода је – стати кад сви мисле да мораш. Ово кажем због тога што мене сада чека много занимљивих послова. Имам утисак да ме глума више хоће него што ми је потребно. Слобода је знати шта су приоритети и колико је човек лимитиран, а не само колико је фантастичан.

Есма, жена која је подлегла својим страстима, осећајности, у комаду „Ћеиф” осваја регион о чему сведоче бројне награде које сте освојили?

О „Ћеифу” сам већ говорила много тога. Не бих се понављала. Добила сам много признања. Вероватно су дошла у часу када могу да их примим мирне душе. Све ове награде које сам добила везане за „Ћеиф”, поред тога што су ми дале уметничку сатисфакцију и самопоуздање, отвориле су ми очи за много аспеката. Видела сам регион и осетила сву тугу овог времена и земље. И, заправо, потпуно се пробудила. Сви ти фестивали, путовања, уз све то су ме и заморили.

Медијски, ипак, нисте потрошени?

Осећам да сам много више потрошена егзистенцијално него медијски. Лудим од тога што не могу да се помере границе егзистенције, бесним на тарифе одређене од града, републике, државе... Толико бити потрошен и „награђен” недовољном зарадом… нисам више у стању да се за сваки хонорар борим. Одувек се, и заувек ће се штедети на људима. Припадала макар коме, па ето и позоришном врху, не мења моју свакодневицу; моји најближи и даље то доживљавају као да самофинансирам своје задовољство.

Шта је за Вас позориште?

Позориште је за мене истина, духовитост и тајна. Мени је годинама глума била интермецо, неки уморни одмор, а сада нећу допустити да ме отме од свих толико узбудљивих изазова које живот режира, и којем морамо дати пролог, три чина и епилог.