Presude je lako donositi

Ideja o predstavi „Centrala za humor” potekla je od glumice Gorice Popović. Njen blizak rođak Aleksandar Cvetković, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu u periodu Drugog svetskog rata, osnovao je sa svojim kolegom Jovanom Tanićem „Centralu za humor”, u kojoj su izvodili komedije tih nesrećnih godina. Mladi, izuzetno talentovani Đorđe Kosić, stalni dramaturg nacionalnog teatra, napisao je, po narudžbini, ovaj sjajan tekst. Kada me je pozvala i predložila mi ovaj projekat, Molina Udovički Fotez, direktorka Drame, nije ni znala da ja godinama „gutam” sve knjige, članke, svedočanstva, sve što mi dođe pod ruku, o istoriji našeg pozorišta i onima koji su ovo što mi radimo radili pre nas. Tekst i ja smo se spojili u pravom trenutku i na pravom mestu. U ovom smutnom vremenu i u nekim mojim, privatnim, teškim trenucima rad na ovoj predstavi, sa ovom i ovakvom ekipom, za mene je bio lekovit.

Ovo su reči rediteljke Olivere Đorđević, s kojom smo, spletom okolnosti, razgovor čekali danima unazad. Ipak, tema njene nove predstave, kako je i sama rekla, bila je zaista vredna strpljenja. „Centrala za humor”, najnoviji dramski tekst Đorđa Kosića, nastao je na osnovu dokumentarne građe. Premijerno ga je na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu postavila naša sagovornica. Junaci ove tragikomedije su popularni glumci Narodnog pozorišta u Beogradu svoga vremena. Tumače ih Radovan Vujović (Aleksandar Cvetković), Miloš Đorđević (Jovan Tanić), Jovan Jovanović (Nikola Popović), Vanja Milačić (Žanka Stokić), Pavle Jeriniću (Mirko Milisavljević) i Suzana Lukić (Ljubinka Bobić).

– Članovima „Centrale za humor” nije suđeno. Kroz tu trupu su prošli mnogi glumci, ali samo su Aca Cvetković i Jovan Tanić pogubljeni, po kratkom postupku, bez prava na sud i branioca. To što im se stavlja na teret može se pripisati mnogim drugim umetnicima u tom vremenu, koji su ne samo preživeli, već nastavili da se bave tim poslom. Možemo polemisati, pričali smo mnogo o tome i na probama, da li je bilo ispravno raditi ono što su oni radili u tim uslovima. Iz nečijeg ugla jeste, iz nečijeg nije. I to je u redu. Ne verujem u pozorište koje nam sa scene diktira kako da razmišljamo, koje nas „podučava” šta je ispravno. Verujem u pozorište koje nas navodi da postavljamo pitanja o sebi i o svetu oko nas. A presude je lako donositi. Njih donose sitni, isfrustrirani, neostvareni ljudi, oni kojima je potrebno da osude drugog čoveka kako bi opravdali svoje postojanje kojim nisu zadovoljni. Cvetković i Tanić su imali svog sudiju – tiranina, Nikolu Popovića. A izgleda da svako vreme, svako društvo i svaka profesija ima svog. Tu su paralele neizbežne – kaže u intervjuu za „Politiku” Olivera Đorđević.

„Teško vreme” stvara dileme u svakom ljudskom biću, a tananost glumačkog bića još teža pitanja postavlja sebi u takvim vremenima. Šta je za osudu u okolnostima u kojima je živeti opasno po život? Šta u pozorištu znači imati osećaj za meru?

Na ovim prostorima je „teško vreme” jedina konstanta. Stalno čekamo da nešto prođe, da nešto krene, da se nešto pregura. Kultura u takvim vremenima, po pravilu, dolazi na poslednje mesto, jer se njoj prvoj uskraćuje: pravo na finasiranje, pravo na rad, pravo na zapošljavanje, pravo na postojanje. I onda lako čovek počne da se pita gde je i da li postoji smisao onoga što radi. Posebno ukoliko radite komedije. Komedije su uvek nešto lako, nešto niže, nešto jeftino. Posao koji radimo je subjektivno gledan sa svih strana. Ne postoji metar koji meri umetničku vrednost, značaj dela ili pređenu crtu mere. Oni koji tim metrom mašu su samoprozvani, a na svakom umetniku je da prati svoj, lični osećaj i da bude što iskreniji, pre svega prema sebi. Raditi najbolje što možete u datom trenutku, to je jedino što svako od nas, sigurno, može.

„Centrala za humor” inspirisana je istinitim događajima i ličnostima i u njihovom slučaju presuda je bila brza i bez prava na odbranu, za neke na smrt... Koje emocije ste pokušali da probudite ovom predstavom? Kako osetite kada vam neki rukopis leži da mu se scenski posvetite?

Nema tu kalkulisanja i manipulisanja emocijama kod publike. Ono što je mene vodilo od početka su ti ljudi, koji su išli istim hodnicima kojima mi idemo, koji su stajali na istoj sceni, koristili iste garderobe, ljudi koji su igrali za babe i dede naše današnje publike. Pošto pobednici pišu istoriju (u ovom slučaju, komunisti), na akademijama, osim Žanke Stokić i Ljubinke Bobić, mi nikad nismo učili njihova imena, iako su Cvetković i Tanić bili među najznačajnijim glumcima svog vremena. Postoji u filmu „Društvo mrtvih pesnika” scena u kojoj Robin Vilijams, u ulozi profesora Kitinga, pokazuje učenicima slike onih koji su tu bili pre njih, a koji više nisu među živima. To je čuvena „carpe diem” scena. Ovo je za mene bio taj trenutak. Istoričar Srđan Cvetković u svojoj izuzetnoj knjizi „Između srpa i čekića” navodi kako je Aca Cvetković, po hapšenju, rekao da će se „jednog dana doznati prava istina”. Nadam se da smo publici preneli bar deo te istine.

Isključivosti sa svih strana i uverenje u sopstvenu pravičnost do te mere zaslepljuju. Zašto se tako lako okrećemo protiv onih koji su nam do juče bili bliski?

Mi smo zemlja isključivih ljudi, ljudi sa dijagnozom. Ozbiljne dijagnoze imaju oni koji nama vladaju, a ozbiljne imamo i mi koji sve ove decenije to puštamo. Lako osuđujemo, nikada ne praštamo. Sve znamo najbolje, uspešno kritikujemo, nikada ne dovodimo u pitanje svoj sud. Nikad – izvini. Nikad – razumem. Nikad – opraštam. I onda stalno vozimo taj isti krug. U pomenutoj knjizi koju sam koristila za istraživanje navodi se da je jedna od specifičnosti Narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu predstavljala mladost njegovih pripadnika. Oko 90 odsto narodnih heroja bilo je mlađe od 23 godine, a više od pola pripadnika pokreta nije imalo ni 21 godinu. Ta deca su dala živote za zemlju u kojoj se, kažu nostalgičari, „dobro živelo”. Želim da verujem da će se dobro živeti i u ovoj zemlji koju sad imamo, bez isključivosti, bez potkazivanja, prekih sudova i žrtve onih koji su tek počeli da žive.