Пресуде је лако доносити

Идеја о представи „Централа за хумор” потекла је од глумице Горице Поповић. Њен близак рођак Александар Цветковић, глумац Народног позоришта у Београду у периоду Другог светског рата, основао је са својим колегом Јованом Танићем „Централу за хумор”, у којој су изводили комедије тих несрећних година. Млади, изузетно талентовани Ђорђе Косић, стални драматург националног театра, написао је, по наруџбини, овај сјајан текст. Када ме је позвала и предложила ми овај пројекат, Молина Удовички Фотез, директорка Драме, није ни знала да ја годинама „гутам” све књиге, чланке, сведочанства, све што ми дође под руку, о историји нашег позоришта и онима који су ово што ми радимо радили пре нас. Текст и ја смо се спојили у правом тренутку и на правом месту. У овом смутном времену и у неким мојим, приватним, тешким тренуцима рад на овој представи, са овом и оваквом екипом, за мене је био лековит.

Ово су речи редитељке Оливере Ђорђевић, с којом смо, сплетом околности, разговор чекали данима уназад. Ипак, тема њене нове представе, како је и сама рекла, била је заиста вредна стрпљења. „Централа за хумор”, најновији драмски текст Ђорђа Косића, настао је на основу документарне грађе. Премијерно га је на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду поставила наша саговорница. Јунаци ове трагикомедије су популарни глумци Народног позоришта у Београду свога времена. Тумаче их Радован Вујовић (Александар Цветковић), Милош Ђорђевић (Јован Танић), Јован Јовановић (Никола Поповић), Вања Милачић (Жанка Стокић), Павле Јеринићу (Мирко Милисављевић) и Сузана Лукић (Љубинка Бобић).

– Члановима „Централе за хумор” није суђено. Кроз ту трупу су прошли многи глумци, али само су Аца Цветковић и Јован Танић погубљени, по кратком поступку, без права на суд и браниоца. То што им се ставља на терет може се приписати многим другим уметницима у том времену, који су не само преживели, већ наставили да се баве тим послом. Можемо полемисати, причали смо много о томе и на пробама, да ли је било исправно радити оно што су они радили у тим условима. Из нечијег угла јесте, из нечијег није. И то је у реду. Не верујем у позориште које нам са сцене диктира како да размишљамо, које нас „подучава” шта је исправно. Верујем у позориште које нас наводи да постављамо питања о себи и о свету око нас. А пресуде је лако доносити. Њих доносе ситни, исфрустрирани, неостварени људи, они којима је потребно да осуде другог човека како би оправдали своје постојање којим нису задовољни. Цветковић и Танић су имали свог судију – тиранина, Николу Поповића. А изгледа да свако време, свако друштво и свака професија има свог. Ту су паралеле неизбежне – каже у интервјуу за „Политику” Оливера Ђорђевић.

„Тешко време” ствара дилеме у сваком људском бићу, а тананост глумачког бића још тежа питања поставља себи у таквим временима. Шта је за осуду у околностима у којима је живети опасно по живот? Шта у позоришту значи имати осећај за меру?

На овим просторима је „тешко време” једина константа. Стално чекамо да нешто прође, да нешто крене, да се нешто прегура. Култура у таквим временима, по правилу, долази на последње место, јер се њој првој ускраћује: право на финасирање, право на рад, право на запошљавање, право на постојање. И онда лако човек почне да се пита где је и да ли постоји смисао онога што ради. Посебно уколико радите комедије. Комедије су увек нешто лако, нешто ниже, нешто јефтино. Посао који радимо је субјективно гледан са свих страна. Не постоји метар који мери уметничку вредност, значај дела или пређену црту мере. Они који тим метром машу су самопрозвани, а на сваком уметнику је да прати свој, лични осећај и да буде што искренији, пре свега према себи. Радити најбоље што можете у датом тренутку, то је једино што свако од нас, сигурно, може.

„Централа за хумор” инспирисана је истинитим догађајима и личностима и у њиховом случају пресуда је била брза и без права на одбрану, за неке на смрт... Које емоције сте покушали да пробудите овом представом? Како осетите када вам неки рукопис лежи да му се сценски посветите?

Нема ту калкулисања и манипулисања емоцијама код публике. Оно што је мене водило од почетка су ти људи, који су ишли истим ходницима којима ми идемо, који су стајали на истој сцени, користили исте гардеробе, људи који су играли за бабе и деде наше данашње публике. Пошто победници пишу историју (у овом случају, комунисти), на академијама, осим Жанке Стокић и Љубинке Бобић, ми никад нисмо учили њихова имена, иако су Цветковић и Танић били међу најзначајнијим глумцима свог времена. Постоји у филму „Друштво мртвих песника” сцена у којој Робин Вилијамс, у улози професора Китинга, показује ученицима слике оних који су ту били пре њих, а који више нису међу живима. То је чувена „carpe diem” сцена. Ово је за мене био тај тренутак. Историчар Срђан Цветковић у својој изузетној књизи „Између српа и чекића” наводи како је Аца Цветковић, по хапшењу, рекао да ће се „једног дана дознати права истина”. Надам се да смо публици пренели бар део те истине.

Искључивости са свих страна и уверење у сопствену правичност до те мере заслепљују. Зашто се тако лако окрећемо против оних који су нам до јуче били блиски?

Ми смо земља искључивих људи, људи са дијагнозом. Озбиљне дијагнозе имају они који нама владају, а озбиљне имамо и ми који све ове деценије то пуштамо. Лако осуђујемо, никада не праштамо. Све знамо најбоље, успешно критикујемо, никада не доводимо у питање свој суд. Никад – извини. Никад – разумем. Никад – опраштам. И онда стално возимо тај исти круг. У поменутој књизи коју сам користила за истраживање наводи се да је једна од специфичности Народноослободилачког покрета у Другом светском рату представљала младост његових припадника. Око 90 одсто народних хероја било је млађе од 23 године, а више од пола припадника покрета није имало ни 21 годину. Та деца су дала животе за земљу у којој се, кажу носталгичари, „добро живело”. Желим да верујем да ће се добро живети и у овој земљи коју сад имамо, без искључивости, без потказивања, преких судова и жртве оних који су тек почели да живе.