Čovek koji je želeo da zada udarac dok slika

Salonu Muzeja grada Beograda do 4. maja traje izložba radova koje je Miloš Šobajić još za života namenio kao poklon našem glavnom gradu. U ovom izložbenom prostoru, koji je, od kad je dodeljen ovom muzeju, zaista maksimalno iskorišćen i posećen, sada decentno osvetljenom i prilagođenom Šobajićevim delima, posetiocima je omogućen uvid u njegov plodan i bogat stvaralački opus nastao u periodu od 1967. do 2018. godine.

Kustos postavke „Poklon kolekcija Miloša Šobajića” Predrag Đidić, viši kustos Muzeja grada Beograda, u pratećem katalogu nastojao je da posmatraču približi Šobajićev stvaralački svet i poetiku. Pa tako on kaže:

„Umetničko delo, prema Hegelu, mora da otkrije uzvišene interese duha i volje, ono što je ljudsko i moćno, prave dubine duše i da učini da se ta sadržina vidi kroz sve spoljašnjosti njene pojave... Upravo takva vrsta sadržine prisutna je i u umetničkom delovanju Miloša Šobajića, koje u svojoj osnovi ima ne samo estetsku, nego i izrazito bitnu spoznajnu vrednost koja, u krajnjem ishodu, vodi ka procesima rastvaranja uvreženih društvenih dogmi.”

Đidić ističe da autor problemsko težište postavlja na čoveka, njegove bojazni i nadanja, i pred publiku iznosi intimna promišljanja o svetu u kojem živimo, o čoveku u raskoraku dok pokušava da pronađe svoje sopstvo, prevaziđe lične strahove i ograničenja. Taj mali-veliki čovek, smatra kustos, nezaštićen i izložen svakodnevnim opsenama, deformisan sveprisutnom otuđenošću unutar stešnjenih matrica urbanog prostora, nalazi se u centru njegove pažnje.

„Virtuozno uvučen u Šobajićev nadrealni stvaralački kovitlac, njegovo obličje, najčešće neidentifikovano, postepeno se gubi i nestaje, pri čemu ostaju samo detalji kao što su noge ili ruke”, naglašava Đidić.

Vodeći nas kroz različite etape slikarevog opusa, on podseća da je jedna od dominantnih tema tokom prvih godina Šobajićevog izraza bila predstava gomile ljudi koja zapravo kamuflira individue od kojih je sačinjena. Nakon početnih idejnih reminiscencija na slične predstave Hijeronimusa Boša, pune tajanstvenih i naizgled iracionalnih prizora, ili dela Pitera Brojgela Starijeg, ispunjenih velikim brojem ljudskih figura, Šobajić tokom sedamdesetih godina 20. veka dolazi do osobenog izraza razotkrivanjem pojedinca sakrivenog u gomili.

„Prikazavši čoveka zasebno, izvan gomile, kao što je to zastupljeno i na delu ’Gomila’ (1973), jednom od radova poklonjenih gradu Beogradu, Šobajić prepoznaje svoj put koji će slediti i u budućnosti. Pored Hijeronimusa Boša, snažan utisak na njegov umetnički izraz ostavilo je i stvaralaštvo Edvarda Kinholca, subverzivno i kritičko prema aspektima savremenog života”, piše kustos.

On podseća da tokom osamdesetih godina 20. veka dolazi do gotovo kompletne transformacije Šobajićevog stvaralaštva u odnosu na početke.

„Kompozicija slike se pročišćava, odbacuju se suvišni detalji, gomila ljudi nestaje i u prvi plan dolazi pojedinačna ljudska figura, odnosno njene simboličke naznake, dok su na marginama kompozicije često prisutne figure manjih dimenzija, kao i prikazi pojedinih građevina. Potez četke postaje dominantniji, puniji, koloristički tonovi ujednačeniji, pri čemu su određeni delovi platna akcentovani sada već prepoznatljivom jarkocrvenom, plavom ili belom bojom... Iz ovog perioda potiče i delo pod nazivom ’Mesto velike opasnosti’ (1988), koje pripada seriji radova izvedenih pod istim imenom u različitom vremenskom periodu”, naglašava Đidić i ukazuje na trend prisutan u Šobajićevom stvaralaštvu tokom devedesetih godina, kada slike postaju eksplicitnije, brutalnije, ispunjene velikim energetskim nabojem. U većini radova nastalih u ovom periodu, kao što je to slučaj i kod dela „Grupni portret” (1995), ljudske figure gube svoju prepoznatljivu fizionomiju i postaju gotovo amorfne.

Specifičnu ikonografiju u njegovim radovima, kako slikama, tako i skulpturalnim instalacijama, čine prikazi kupatila, koje Šobajić doživljava kao simboličke prostore svojevrsnog pročišćenja čoveka. U delu njegovog opusa koji se odnosi na izvedbu skulpturalnih instalacija, umetnik kao sastavne segmente tih radova koristi predmete masovne proizvodnje, odnosno prave sanitarije, što u izvesnom smislu, po oceni kustosa, može korespondirati i s Dišanovim estetskim izrazom.

Dela nastala nakon 2000. bliska su matrici uspostavljenoj tokom devedesetih godina 20. veka, ali s dodatnim uplivom različitih materijala, kombinovanom tehnikom, elementima koji izlazeći van ravni platna u prostor osvajaju treću dimenziju, kao i sa još intenzivnijim kolorističkim akcentima.

„Dok stvara, Miloš Šobajić je okrenut sebi, svojim mislima, postupcima, promišljanju sveta koji ga okružuje i nastojanju da prodre u njegove najtamnije i najintimnije prostore, sagleda ih, prevrednuje, preoblikuje i prezentuje na osoben, prepoznatljiv način. Jednom prilikom Šobajić je istakao ’Želim da zadam udarac kada slikam. Želim da to gledalac oseti, da pomisli da sam njega naslikao’”, zaključuje Đidić.