Naš mali Rus

U našu zgradu u Ulici kneza Miloša u Beogradu pre nekoliko godina doselila se jedna mlađa ruska porodica. Do prošle godine bili su podstanari u potkrovlju našeg ulaza. Ova petočlana porodica sa troje dece došla je iz ruskog drevnog grada Samare koji se nalazi na ušće Samare u najdužu evropsku i rusku reku Volgu. Grad iz kojeg su došli je centar Samarske oblasti i po broju stanovnika deseti je grad u Rusiji.

Najmlađe dete ove ruske porodice, koje smo prvo upoznali, bio je dečak po imenu Lav, koje se u Rusiji izgovara – Lev. Kad je njegova porodica došla u Srbiju još je bio predškolac. U zajedničkom dvorištu igrao se s decom iz komšiluka i tada su se teško sporazumevali zbog različitog jezika.

U početku smo sa njim razgovarali malo na srpskom, malo na ruskom i vremenom smo se mnogo vezali za njega, kao i on za nas. Kada smo upoznali i njegove roditelje, Lav je počeo češće da dolazi kod nas. Veoma brzo savladao je srpski, govori ga veoma tečno i gramatički tačno, pa ponekad i nas ispravlja ako nešto ne kažemo po pravopisu.

Pošto smo mi u starijim godinama prihvatili smo ga kao svog unuka i rekli mu da smo mu mi od sada srpski deduška i babuška. I on je nas zavoleo i svaki slobodan trenutak koristio da dođe kod nas u stan i osećao se kod nas kao kod svoje kuće. Posebno nam je teško palo što je jedno tako mlado biće otrgnuto od svoje rodne kuće, od svojih korena i šire porodice u Samari. Kada bi na ulici čuo da prolaznici razgovaraju na ruskom trčao bi za njima da ih pita iz kojeg su dela Rusije.

Naš mali Lav sada ide u treći, a njegova sestra u osmi razred. Lav je dete natprosečne inteligencije. Odlično poznaje digitalnu tehnologiju i na mobilnom telefonu nam pokazuje kako se upravlja pojedinim aplikacijama. Odličan je đak i, osim matematike i novih tehnologija, voli i sport, posebno fudbal, interesuje ga muzika, ide na časove plesa i voli da obilazi i upoznaje Beograd.

Njegovi roditelji rade u sektoru informatičarskih tehnologija i želeli bi da ostanu da žive u Srbiji. Obećano im je da će svi dobiti srpsko državljanstvo i pasoše. Bilo bi dobro kada bi im se pomoglo da im se poboljšaju i uslovi stanovanja i da se mali Rus učlani da trenira fudbal u Zvezdi ili Partizanu.

Porodica se prošle godine preselila na Dorćol i nama je to teško palo, ali smo i dalje s njima u kontaktu i viđamo se sa dečakom kad god možemo, a ponekad ga sačekamo i ispred škole. Ako se duže vreme ne vidimo mi ga pozovemo telefonom, a zove i on nas ili nam pošalje mejl: „Deko i bako kako ste? Lev.”

I tako dečak iz daleke Rusije provodi svoje rano detinjstvo u zemlji Srbiji, jedna mala ranjena duša, puna optimizma i nade u bolju budućnost.

Molimo se dragom Bogu da njemu i njegovoj porodici pomogne da nastave da uspešno žive i rade u Srbiji. To su zaslužili svojom dobrotom i vrednoćom.

Milan Pribić,

Beograd