Наш мали Рус

У нашу зграду у Улици кнеза Милоша у Београду пре неколико година доселила се једна млађа руска породица. До прошле године били су подстанари у поткровљу нашег улаза. Ова петочлана породица са троје деце дошла је из руског древног града Самаре који се налази на ушће Самаре у најдужу европску и руску реку Волгу. Град из којег су дошли је центар Самарске области и по броју становника десети је град у Русији.

Најмлађе дете ове руске породице, које смо прво упознали, био је дечак по имену Лав, које се у Русији изговара – Лев. Кад је његова породица дошла у Србију још је био предшколац. У заједничком дворишту играо се с децом из комшилука и тада су се тешко споразумевали због различитог језика.

У почетку смо са њим разговарали мало на српском, мало на руском и временом смо се много везали за њега, као и он за нас. Када смо упознали и његове родитеље, Лав је почео чешће да долази код нас. Веома брзо савладао је српски, говори га веома течно и граматички тачно, па понекад и нас исправља ако нешто не кажемо по правопису.

Пошто смо ми у старијим годинама прихватили смо га као свог унука и рекли му да смо му ми од сада српски дедушка и бабушка. И он је нас заволео и сваки слободан тренутак користио да дође код нас у стан и осећао се код нас као код своје куће. Посебно нам је тешко пало што је једно тако младо биће отргнуто од своје родне куће, од својих корена и шире породице у Самари. Када би на улици чуо да пролазници разговарају на руском трчао би за њима да их пита из којег су дела Русије.

Наш мали Лав сада иде у трећи, а његова сестра у осми разред. Лав је дете натпросечне интелигенције. Одлично познаје дигиталну технологију и на мобилном телефону нам показује како се управља појединим апликацијама. Одличан је ђак и, осим математике и нових технологија, воли и спорт, посебно фудбал, интересује га музика, иде на часове плеса и воли да обилази и упознаје Београд.

Његови родитељи раде у сектору информатичарских технологија и желели би да остану да живе у Србији. Обећано им је да ће сви добити српско држављанство и пасоше. Било би добро када би им се помогло да им се побољшају и услови становања и да се мали Рус учлани да тренира фудбал у Звезди или Партизану.

Породица се прошле године преселила на Дорћол и нама је то тешко пало, али смо и даље с њима у контакту и виђамо се са дечаком кад год можемо, а понекад га сачекамо и испред школе. Ако се дуже време не видимо ми га позовемо телефоном, а зове и он нас или нам пошаље мејл: „Деко и бако како сте? Лев.”

И тако дечак из далеке Русије проводи своје рано детињство у земљи Србији, једна мала рањена душа, пуна оптимизма и наде у бољу будућност.

Молимо се драгом Богу да њему и његовој породици помогне да наставе да успешно живе и раде у Србији. То су заслужили својом добротом и вредноћом.

Милан Прибић,

Београд