Odgovornost za blokade prosvetnih ustanova

Da li iko danas veruje da su se studenti samoorganizovali za samouništavanje? Odgovor proističe iz protivrečnosti dostupnih oku, uvu i svesti svakog građanina Srbije.

Oni imaju listu zahteva koja se dopunjava prema potrebama, a diktiraju ih neka nevidljiva „stručna tela”. Ona su ujedno i kontrolori njihove (ne)ispunjenosti. To, dakle, nisu studenti, jer ne mogu biti stručni za brojne zahteve iz oblasti koje prevazilaze njihove nadležnosti i sposobnosti.

Studenti zahtevaju da ustanove odgovorno rade svoj posao. To se ne može postići blokadama rada ustanova kojima sami pripadaju. Rukovodioci univerziteta, fakulteta i brojnih škola prebacuju odgovornost na studente, učenike i roditelje. Navodno ne mogu da rade dok im studenti, učenici i roditelji ne odblokiraju ustanove. Politička mimikrija.

Da li se studenti uistinu bore za prava građana svakodnevnim blokadama trgova, mostova, najfrekventnijih puteva i saobraćajnica, javnih medija po izboru? Građani ne mogu normalno da se kreću, žive i obavljaju svoje svakodnevne obaveze. Ne znamo da li smo u ratnom stanju, u nekoj spoljnoj blokadi, pod nekim sankcijama ili smo u slobodnoj Srbiji. Traže demokratiju, a neće da razgovaraju. Prekidaju studiranje, svoju osnovnu delatnost, a studente koji traže da im se omogući studiranje pogrdno nazivaju sendvičarima, ćacima i slično tome.

Osnovni cilj ove pometnje ipak je oštrenje javnog mnjenja na revolucionarno rušenje vlasti i države, što je u ovim okolnostima i u ovo vreme poražavajuće.

Rektori, dekani, fakultetski profesori, prosvetni radnici – izvolite, uključite se u politiku van prosvetnih ustanova. Stvarajte funkcionalnu vlast i opoziciju, uključujući i studente u političke organizacije van prosvetnih ustanova. Potrudite se da se sačuvaju i stanovništvo i teritorija putem evolutivnog razvoja društva i privrede bez žrtava. Vratite školama, fakultetima i akademskim ustanovama dostojanstvenu ulogu prosvetnih ustanova. Neka rade svoj posao. Organizujte proteste i manifestacije radi očuvanja dostojanstva prosvetnih radnika, ali ne blokadama svoje osnovne delatnosti. Valjda smo iz unutrašnjih revolucija u 20. veku naučili da ne donose blagostanje već samo privremenu smenu vlasti uz velike gubitke (izuzimajući borbu za slobodu, protiv spoljnih okupatora koja je nužna), pa opet po starom.

Oslušnite bar malo pulsiranje žara te mladosti kojoj ste udahnuli previše borbenosti u odnosu na njihove stvarne mogućnosti. Oni se ponašaju kao junaci svoga doba. Željni su afirmacije. Snage i elana imaju, ali im nedostaju stručnost i empirijska zrelost da bi uspešno mogli da vode u razvojne promene. Ne trpajte im na leđa teret revolucije koji ne treba da nose. Neki novinar njihov marš povezao je s Igmanskim. Neki sociolog imenova njihov protest gandijevskim. Da li oni uistinu podsećaju na te ratne mučenike koji su vođeni bespućima ka slobodi ili na porobljene koji ne mogu sili da se odupru drukčije sem mirnom borbom, bez oružanog otpora kolonizatoru, dok on shvati da su i oni ljudi?

Razloga za nezadovoljstvo i proteste u ovoj državi, s postojećom korupcijom i kriminalom ima, ali ovakve blokade sigurno nisu put za njihovo suzbijanje. Slažemo se da naša vlast mora da ima više sluha za argumente prosvetnih radnika, građana i opozicije. Upravo onoliko koliko je za to potrebna politički udružena, a time i osnažena, delotvorna opozicija pod zajedničkim programom. Onoliko koliko je neophodna uljudna, demokratska parlamentarna borba i javna kontrola delovanja. Uredno organizovani protesti i manifestacije – da, ali bez zloupotrebe dece, učenika i studenata. Svesno guranje mladih u žrtvovanje akademske i školske godine jeste nerazumno visoka cena. Lično to smatram zločinom. To moraju znati svi koji misle i deluju u blokiranju rada prosvetnih ustanova poput rektora BU prof. dr Vladana Đokića i prof. dr Radana Stojanovića. U potpunosti podržavam Veru Vujičić, profesora Univerziteta u Beogradu u penziji („Politika”, 9. aprila): „Nema cilja zbog kojeg bi vredelo žrtvovati đake i studente”.

Miodrag Srbljak,

Kraljevo