Одговорност за блокаде просветних установа

Да ли ико данас верује да су се студенти самоорганизовали за самоуништавање? Одговор проистиче из противречности доступних оку, уву и свести сваког грађанина Србије.

Они имају листу захтева која се допуњава према потребама, а диктирају их нека невидљива „стручна тела”. Она су уједно и контролори њихове (не)испуњености. То, дакле, нису студенти, јер не могу бити стручни за бројне захтеве из области које превазилазе њихове надлежности и способности.

Студенти захтевају да установе одговорно раде свој посао. То се не може постићи блокадама рада установа којима сами припадају. Руководиоци универзитета, факултета и бројних школа пребацују одговорност на студенте, ученике и родитеље. Наводно не могу да раде док им студенти, ученици и родитељи не одблокирају установе. Политичка мимикрија.

Да ли се студенти уистину боре за права грађана свакодневним блокадама тргова, мостова, најфреквентнијих путева и саобраћајница, јавних медија по избору? Грађани не могу нормално да се крећу, живе и обављају своје свакодневне обавезе. Не знамо да ли смо у ратном стању, у некој спољној блокади, под неким санкцијама или смо у слободној Србији. Траже демократију, а неће да разговарају. Прекидају студирање, своју основну делатност, а студенте који траже да им се омогући студирање погрдно називају сендвичарима, ћацима и слично томе.

Основни циљ ове пометње ипак је оштрење јавног мњења на револуционарно рушење власти и државе, што је у овим околностима и у ово време поражавајуће.

Ректори, декани, факултетски професори, просветни радници – изволите, укључите се у политику ван просветних установа. Стварајте функционалну власт и опозицију, укључујући и студенте у политичке организације ван просветних установа. Потрудите се да се сачувају и становништво и територија путем еволутивног развоја друштва и привреде без жртава. Вратите школама, факултетима и академским установама достојанствену улогу просветних установа. Нека раде свој посао. Организујте протесте и манифестације ради очувања достојанства просветних радника, али не блокадама своје основне делатности. Ваљда смо из унутрашњих револуција у 20. веку научили да не доносе благостање већ само привремену смену власти уз велике губитке (изузимајући борбу за слободу, против спољних окупатора која је нужна), па опет по старом.

Ослушните бар мало пулсирање жара те младости којој сте удахнули превише борбености у односу на њихове стварне могућности. Они се понашају као јунаци свога доба. Жељни су афирмације. Снаге и елана имају, али им недостају стручност и емпиријска зрелост да би успешно могли да воде у развојне промене. Не трпајте им на леђа терет револуције који не треба да носе. Неки новинар њихов марш повезао је с Игманским. Неки социолог именова њихов протест гандијевским. Да ли они уистину подсећају на те ратне мученике који су вођени беспућима ка слободи или на поробљене који не могу сили да се одупру друкчије сем мирном борбом, без оружаног отпора колонизатору, док он схвати да су и они људи?

Разлога за незадовољство и протесте у овој држави, с постојећом корупцијом и криминалом има, али овакве блокаде сигурно нису пут за њихово сузбијање. Слажемо се да наша власт мора да има више слуха за аргументе просветних радника, грађана и опозиције. Управо онолико колико је за то потребна политички удружена, а тиме и оснажена, делотворна опозиција под заједничким програмом. Онолико колико је неопходна уљудна, демократска парламентарна борба и јавна контрола деловања. Уредно организовани протести и манифестације – да, али без злоупотребе деце, ученика и студената. Свесно гурање младих у жртвовање академске и школске године јесте неразумно висока цена. Лично то сматрам злочином. То морају знати сви који мисле и делују у блокирању рада просветних установа попут ректора БУ проф. др Владана Ђокића и проф. др Радана Стојановића. У потпуности подржавам Веру Вујичић, професора Универзитета у Београду у пензији („Политика”, 9. априла): „Нема циља због којег би вредело жртвовати ђаке и студенте”.

Миодраг Србљак,

Краљево