Kardinali, pod ključem

Boško Jakšić

Samo nekoliko trenutaka pošto je oktobra 1978. neočekivano izabran za poglavara Rimokatoličke crkve, papa Jovan Pavle Drugi okrenuo se bliskom prijatelju i upitao ‒ Kako se ovo dogodilo?

Sveti oče, uzvratio je bečki kardinal, nas obavezuje tajna.

Čuvari te svete tajne su kardinali, „prinčevi vere”. Od 252, njih 135 ima pravo glasa, dok stariji od 80 godina, koji to pravo nemaju, ipak mogu da učestvuju o debatama ko će biti izabran tokom Konklave, jednog od najstarijih i najtajanstvenijih izbornih procesa na svetu. Očekuje se da to bude negde između 6. i 11. maja kako bi se izabrao naslednika pape Franje koji se sutra sahranjuje u rimskoj bazilici Santa Marija Mađore.

Pokreće se vekovima star i precizno utvrđen proces izbora novog pontifeks maksimusa. Tradicija nalaže da se kongregacija kardinala održava ispod Mikelanđelovom rukom oslikanih svodova Sikstinske kapele – u potpunoj izolaciji i tajnosti.

Nekada su ratovi, neredi po Rimu, ali i interes kardinala da upravljaju bez pape učinili da dugo traje period sede vakante, upražnjene stolice. U 13. veku tron Svetog Petra bio je prazan godinu i po dana pre izbora Inoćentija Četvrtog i čak tri i po godine pre izbora Grgura Desetog.

Da bi se postupak ubrzao, kardinali su tokom izbora okupljani u Konklavi, na latinskom cum clave, sa ključem, bez ikakve mogućnosti komunikacije sa spoljnim svetom. Danas je zabranjeno unošenje mobilnih telefona, kompjutera, elektronskih agendi, video-kamera i magnetofona.

Kako su izazovi spoljne bezbednosti sve sofisticiraniji, Konklava se od tehnologija prisluškivanja brani mnogo više nego ključem. Neophodno je blokirati satelite, usmerene laserske mikrofone koji hvataju konverzaciju na više stotina metara daljine, mikrokamere, uređaje koji preko vibracije stakala velikih prozora Sikstinske kapele mogu da dešifruju izgovorene reči.

Tokom trajanja Konklave kardinali žive u Domu Svete Marte, petospratnici sa apartmanima i jednokrevetnim sobama, a u apartmanu 201 je živeo papa Franja. Svi koji se sem kardinala tu nalaze – doktori, ispovednici, kuvari i pomoćno osoblje – zakleli su se na ćutnju.

Atmosfera „Da Vinčijevog koda”. U Domu Svete Marte nema slušanja radija, gledanja televizije ili interneta. Svi tepisi su podignuti i pregledani. Isto važi za kanale za dovod vazduha, elektroinstalacije, sijalična mesta, slavine, vodovod i kanalizaciju. Posteljina u odajama takođe prolazi detaljnu kontrolu.

Kardinali odatle svakog dana, peške ili autobusima, prelaze 200 metara puta Via dela Fondamentana do Sikstinske kapele. Uoči otvaranja Konklave majstor papske liturgijske ceremonije svima sem kardinalima elektorima naloži: Ekstra omnes, svi napolje. „Prinčevi vere” potom polože zakletvu na poštovanje pravila, posebno ona koja se tiču tajnosti. Svima koji prekrše zakletvu, preti najteža kazna – ekskomunikacija iz Rimokatoličke crkve.

Solum Deum prae oculis habentes, imajte samo Gospoda pred očima, poručiće kardinal „kamarlengo”, komornik kardinalskog kora koji poslovima Svete stolice upravlja dok traje vreme sede vakante. Unutar kapele nisu dopušteni nikakvi pregovori ili dogovori. Sedeći uz po šest drvenih stolova, jedni naspram drugih, kardinali su prepušteni tišini i Svetom duhu.

Pravila glasanja su veoma detaljna kako bi se eliminisala svaka sumnja ili izborna prevara. Na vrhu cedulje je štampano Eligo in summum pontificem – Biram kao vrhovnog pontifeksa. Niko nema pravo da glasa za sebe.

Svaki kardinal u tajnosti, slovima koja po rukopisu ne smeju da otkriju njegov identitet, zapisuje svoj izbor i, držeći cedulju da može da se vidi, pristupa oltaru. Idu po godinama starosti. Nakon kratke molitve i zakletve da je glas dat onome ko bi pred Bogom trebalo da bude izabran, listić se stavlja u srebrnu pozlaćenu urnu.

Ukoliko se dogodi da broj cedulja ne odgovara broju prisutnih, sve se odmah spaljuju. Ako je sve regularno, pristupa se brojanju. Cedulje idu iz ruke u ruku trojice kardinala koji se biraju svakog dana. Poslednji glasno čita ispisano ime.

Ako niko ne dobije dvotrećinsku većinu, listići se spaljuju, a majstor ceremonije dodaje hemikaliju kako bi se iz posebnog dimnjaka, u skladu sa običajem uvedenim 1903, nad Sikstinskom kapelom izvio crni dim.

Jedini pisani dokument koji ostaje posle svake sesije uz pomoć trojice kardinala priprema kardinal kamarlengo. Dokument se kasnije predaje novom papi, a potom zapečaćen odlazi u vatikansku arhivu koja će tok glasanja obnarodovati za sto godina.

Prvog dana održava se samo jedna sesija, a potom se glasa četiri puta dnevno sve dok se ne izabere novi papa. Papa Franja je kao i njegov prethodnik Benedikt Šesnaesti, izabran posle dva dana, ali ukoliko posle tri dana ne bude odluke, kardinalima se za odmor, molitve i konsultacije odobrava dan pauze. Potom slede serije od po sedam sesija. Ako se na kraju druge nedelje ne izabere papa, kardinal-komornik poziva elektore da se izjasne oko načina glasanja. Jovan Pavle Drugi je na toj tački dramatično promenio izborni proces dopuštajući da papa bude izabran prostom, a ne dvotrećinskom većinom.

Tek kada se iz dimnjaka Sikstinske kapele pojavi beli dim i kada zazvone zvona Bazilike Svetog Petra, 1,4 milijarde katolika na svetu zna da je dobilo novog duhovnog poglavara. Obično sat kasnije, pošto je porodica Gamareli koja šest generacija šije za Svetog oca, belu odoru prilagodila novom papi, kardinal-komornik će na balkonu vatikanske bazilike, pred desetinama hiljada vernika koji su strpljivo čekali, izgovoriti rečenicu: Annuntio vobis gaudium magnum… habemus papam ‒ Saopštavam vam sa velikom radošću... imamo papu!

Novi pontifeks će tada objaviti ime koje je odabrao. Duže od 500 godina pape su koristile svoje lično ime, ali se od tada prešlo na simbolična imena. Najčešće Jovan, 21 put, Grgur 16, Benedikt 15, Klement 14, Inoćentije i Lav po 13 puta.