Кардинали, под кључем

Бошко Јакшић

Само неколико тренутака пошто је октобра 1978. неочекивано изабран за поглавара Римокатоличке цркве, папа Јован Павле Други окренуо се блиском пријатељу и упитао ‒ Како се ово догодило?

Свети оче, узвратио је бечки кардинал, нас обавезује тајна.

Чувари те свете тајне су кардинали, „принчеви вере”. Од 252, њих 135 има право гласа, док старији од 80 година, који то право немају, ипак могу да учествују о дебатама ко ће бити изабран током Конклаве, једног од најстаријих и најтајанственијих изборних процеса на свету. Очекује се да то буде негде између 6. и 11. маја како би се изабрао наследника папе Фрање који се сутра сахрањује у римској базилици Санта Марија Мађоре.

Покреће се вековима стар и прецизно утврђен процес избора новог понтифекс максимуса. Традиција налаже да се конгрегација кардинала одржава испод Микеланђеловом руком осликаних сводова Сикстинске капеле – у потпуној изолацији и тајности.

Некада су ратови, нереди по Риму, али и интерес кардинала да управљају без папе учинили да дуго траје период седе ваканте, упражњене столице. У 13. веку трон Светог Петра био је празан годину и по дана пре избора Иноћентија Четвртог и чак три и по године пре избора Гргура Десетог.

Да би се поступак убрзао, кардинали су током избора окупљани у Конклави, на латинском cum clave, са кључем, без икакве могућности комуникације са спољним светом. Данас је забрањено уношење мобилних телефона, компјутера, електронских агенди, видео-камера и магнетофона.

Како су изазови спољне безбедности све софистициранији, Конклава се од технологија прислушкивања брани много више него кључем. Неопходно је блокирати сателите, усмерене ласерске микрофоне који хватају конверзацију на више стотина метара даљине, микрокамере, уређаје који преко вибрације стакала великих прозора Сикстинске капеле могу да дешифрују изговорене речи.

Током трајања Конклаве кардинали живе у Дому Свете Марте, петоспратници са апартманима и једнокреветним собама, а у апартману 201 је живео папа Фрања. Сви који се сем кардинала ту налазе – доктори, исповедници, кувари и помоћно особље – заклели су се на ћутњу.

Атмосфера „Да Винчијевог кода”. У Дому Свете Марте нема слушања радија, гледања телевизије или интернета. Сви теписи су подигнути и прегледани. Исто важи за канале за довод ваздуха, електроинсталације, сијалична места, славине, водовод и канализацију. Постељина у одајама такође пролази детаљну контролу.

Кардинали одатле сваког дана, пешке или аутобусима, прелазе 200 метара пута Виа дела Фондаментана до Сикстинске капеле. Уочи отварања Конклаве мајстор папске литургијске церемоније свима сем кардиналима електорима наложи: Екстра омнес, сви напоље. „Принчеви вере” потом положе заклетву на поштовање правила, посебно она која се тичу тајности. Свима који прекрше заклетву, прети најтежа казна – екскомуникација из Римокатоличке цркве.

Solum Deum prae oculis habentes, имајте само Господа пред очима, поручиће кардинал „камарленго”, коморник кардиналског кора који пословима Свете столице управља док траје време седе ваканте. Унутар капеле нису допуштени никакви преговори или договори. Седећи уз по шест дрвених столова, једни наспрам других, кардинали су препуштени тишини и Светом духу.

Правила гласања су веома детаљна како би се елиминисала свака сумња или изборна превара. На врху цедуље је штампано Eligo in summum pontificem – Бирам као врховног понтифекса. Нико нема право да гласа за себе.

Сваки кардинал у тајности, словима која по рукопису не смеју да открију његов идентитет, записује свој избор и, држећи цедуљу да може да се види, приступа олтару. Иду по годинама старости. Након кратке молитве и заклетве да је глас дат ономе ко би пред Богом требало да буде изабран, листић се ставља у сребрну позлаћену урну.

Уколико се догоди да број цедуља не одговара броју присутних, све се одмах спаљују. Ако је све регуларно, приступа се бројању. Цедуље иду из руке у руку тројице кардинала који се бирају сваког дана. Последњи гласно чита исписано име.

Ако нико не добије двотрећинску већину, листићи се спаљују, а мајстор церемоније додаје хемикалију како би се из посебног димњака, у складу са обичајем уведеним 1903, над Сикстинском капелом извио црни дим.

Једини писани документ који остаје после сваке сесије уз помоћ тројице кардинала припрема кардинал камарленго. Документ се касније предаје новом папи, а потом запечаћен одлази у ватиканску архиву која ће ток гласања обнародовати за сто година.

Првог дана одржава се само једна сесија, а потом се гласа четири пута дневно све док се не изабере нови папа. Папа Фрања је као и његов претходник Бенедикт Шеснаести, изабран после два дана, али уколико после три дана не буде одлуке, кардиналима се за одмор, молитве и консултације одобрава дан паузе. Потом следе серије од по седам сесија. Ако се на крају друге недеље не изабере папа, кардинал-коморник позива електоре да се изјасне око начина гласања. Јован Павле Други је на тој тачки драматично променио изборни процес допуштајући да папа буде изабран простом, а не двотрећинском већином.

Тек када се из димњака Сикстинске капеле појави бели дим и када зазвоне звона Базилике Светог Петра, 1,4 милијарде католика на свету зна да је добило новог духовног поглавара. Обично сат касније, пошто је породица Гамарели која шест генерација шије за Светог оца, белу одору прилагодила новом папи, кардинал-коморник ће на балкону ватиканске базилике, пред десетинама хиљада верника који су стрпљиво чекали, изговорити реченицу: Annuntio vobis gaudium magnum… habemus papam ‒ Саопштавам вам са великом радошћу... имамо папу!

Нови понтифекс ће тада објавити име које је одабрао. Дуже од 500 година папe су користиле своје лично име, али се од тада прешло на симболична имена. Најчешће Јован, 21 пут, Гргур 16, Бенедикт 15, Клемент 14, Иноћентије и Лав по 13 пута.