Da li će Mile uhapsiti Amira

Do pre nekoliko nedelja muslimanskom Sarajevu se priviđao Dodik s lisicama na rukama, kapuljačom na glavi, ili već iza rešetaka. Realizacija raspisane poternice izgledala im je kao čisto tehnička stvar. A onda, neki bi da ga uhapse, ali im treba asistencija (Sud BiH), neki neće da asistiraju jer je opasno (Sipa), neki bi možda i mogli, ali kažu da nisu nadležni (Eufor), neki kažu da Kaja Kalas treba da im proširi nadležnost (holandska evroposlanica Tineke Strik), neki kažu da još nisu za to spremni (Kaja Kalas). A onda još, kao biber po pilavu, centrala Interpola u Parizu odbila je da raspiše crvenu međunarodnu poternicu.

Činjenica da Dodika nema ko da uhapsi izazvala je nervozu u bošnjačkim redovima pa je na sarajevskim medijima dobio reč i poneko u afektu smanjeno uračunljiv, poput poslanika SDA u Veću naroda NS RS Dževada Mahmutovića: „Sukob dve policije BiH i RS?! Pucati jedni na druge, zadatak se izvršiti mora!” (sarajevski portal „Kliks.ba” 4. april 2025). A kada su još ustanovili da Dodik i pod optužnicom prelazi granicu BiH, odlazi u Beograd, u Izrael, u Rusiju, i da, iako lice s poternice, svugde biva primljen kao predsednik Republike Srpske u punom kapacitetu, i najavljuje nova putovanja u inostranstvo, počeli su da besne na graničnu policiju BiH. „Kakva smo mi država, kakva nam je policija, kakvi su nam političari, kakva je ta međunarodna zajednica koja je priznala BiH kad niko ne može da uhapsi presuđenog Dodika. Ako niko od njih nije u stanju da uhapsi lice s poternice, neka to priznaju i čekaju da Dodik počne da hapsi nas”, besni Amir Zukić, komentator BHTV.

Pritom se ni ljutiti Amir, ni smireni Senad Hadžifejzović, ni druge vedete sarajevskih medija ne pitaju da li ta presuda protiv predsednika republike ima bilo kakvog pravnog osnova ili je tipičan montirani politički proces. Falš dopuna krivičnog zakona nenadležnog i lažnog v. p. Šmita, falš Sud BiH kojeg nema u dejtonskom Ustavu BiH, ali ko te pita: sud je presudio, raspisao poternicu, i to je to, nema šta. Očito da su gledali stare filmove o suđenjima u kojima je Terens Vilijams igrao nezavisnog sudiju koji je presuđivao isključivo po pravu i zakonu, pa u njemu prepoznali svoju Senu Uzunović uživo.

A što se tiče njihovog ultimativnog zahteva da BiH deluje kao prava država, ništa od toga. Čak i osvedočeni prijatelji integralne Bosne i Bošnjaka, poput v. p. Volfganga Petriča i Pedija Ešdauna, koji su o jadu zabavili Srbe i Srpsku, utvrdili su da „Bosna nikad neće biti stabilna država”, odnosno „Bosna će uvek biti slaba država”. Džaba referendum, džaba priznanje velikih sila, džaba prijem u UN, kad međunarodno priznanje nije oslonjeno na unutrašnje priznanje. U pravilu se države stvore iznutra kao realno stanje da narod na određenoj  teritoriji želi da živi zajedno, pa se onda bore za priznanje drugih država, pa čekaju na šalteru na Ist Riveru da budu primljene u UN. U BiH je bilo naopačke, što nije baš unikatan primer, ali nikad ne daje ozbiljan rezultat.

Muslimansko Sarajevo je bilo iznenađeno koliko su Putin, Netanjahu, Orban, Vučić pomogli Dodiku jer Rusiju osuđuje Zapad zbog Ukrajine, Izrael – čitav svet zbog Gaze, Mađarska je crna ovca u EU. Ali kod Srba postoji istorijski kontinuitet rusofilije po više osnova, a od Rusije strepe njeni neprijatelji, prijateljstvo s Jevrejima, skovano u Jasenovcu, Dodik neguje već decenijama, konkretnom međusobnom podrškom. S Orbanom i Sijartom razvio je i lične prijateljske veze u zajedničkoj borbi protiv neoliberalne hobotnice. Kad je Si Đinping poželeo Dodiku brz oporavak posle operacije, u momentu kad su sudski veštaci iz Sarajeva dolazili u Laktaše da provere da nije simulant, onda je to na način rafinirane kineske diplomatije bilo simboličan znak podrške. Tokom NATO bombardovanja Beograda, namerno je pogođena kineska ambasada, na prijemima prilikom Sijeve posete Srbiji uvek se „slučajno” nađe i Dodik.

A Bošnjaci ozbiljno zapeli u EU i NATO, a uslov je unutrašnja stabilnost i nula sukoba sa susednim državama, dok oni Srbiju optužuju za sve svoje nevolje, reže na postđukanovićevu Crnu Goru, zgražavaju se na Milanovićeve izjave, a kriv im je i Plenković otkako je izjavio da Hrvatska, implicitno ni EU neće zavesti sankcije. A tek unutrašnja stabilnost, kao rogovi u vreći. Za jedinstvenu BiH oni pridobijaju Hrvate tako što tvrde da je normalno da im oni biraju predstavnike u zajedničko Predsedništvo BiH, a Srbe tako što tvrde da su genocidan narod.

Na globalnom planu oni se kao limeni petao na krovu okreću kako vetar duva ili, još gore, pogrešno čitaju vremensku prognozu. Amerikanci ga natociljaju da povuče potpis s Kutiljerovog sporazuma i uđu u rat protiv jačih, pa onda tri i po godine čekaju intervenciju i dobiju je pred kapitulacijom. Onda im ponude Dejtonski sporazum koji je isti kao Kutiljerov, uz Holbrukovo namigivanje iza leđa da je to samo privremeno do ukidanja Srpske. Pošto to s ukidanjem nekako sporo ide, u malodušno Sarajevo stiže Sultanov vezir Davutoglu, da im predstavi strategiju neoosmanizma, pa oni padnu u trans: „povratak pustog turskog”. Onda se zategnu odnosi između Turske i SAD, pa se oni, zna se, okreću jačem, jedinoj supersili, i čekaju Bajdenov „povratak nezavršenim poslovima u Bosni”. Najzad stiže Tramp, pa povuče ambasadora... koji je u tandemu sa „v. p.” Šmitom aranžirao suđenje Dodiku, da bi u sledećem koraku po nekoj novoj dopuni zakona Srpskoj oteo javnu imovinu. Izjave eks reis-efendije Mustafe Cerića najbolje ilustruju kako izgleda bošnjačka spoljna politiku. Jednom prilikom kaže: „Turska je naša matica”, a drugom: „Danas su nama Vašington i Brisel ono što su nekad bile Meka i Medina”. I kako onda da ih ozbiljno shvate i na Bliskom istoku i na dalekom Zapadu. U trećoj izjavi Mustafa-efendija kaže: „Bošnjaci koji su išli u Beograd da prime vakcinu počinili su veleizdaju”. E, tek ova treća izjava predstavlja jedinu konstantu bošnjačke spoljne politike: s crnim đavolom, samo ne sa Srbima.

Još od pre rata odbacuju sporazume, pa sad ni Srbi ni Hrvati neće s njima. Alija je govorio – prihvatiću sve što se Franjo i Slobo dogovore, a kad su se oni dogovorili da Srbiji i Hrvatskoj priključe Srbima i Hrvatima većinski naseljene delove BiH, onda je to proglašeno za magnum krimen. Tragalo se za Franjinim crtežom na ručku u Londonu, šef njegovog kabineta tvrdio je da je Milošević na sastanku u Karađorđevu takođe spominjao podelu. Objektivno, u tom predlogu, koji su zajedno servirali Izetbegoviću na trojnom samitu u Splitu, nije bilo ništa politički skaredno, jer je bilo u skladu sa željama i Srba i Hrvata u BiH, a u tom navodnom dogovoru srpskog i hrvatskog lidera bio je predviđen i muslimanski deo i ucrtan na salvetu, ništa manji od onoga što su Bošnjaci prihvatili u Dejtonu. Stvar je u tome što je Izetbegović računao da Milošević i Tuđman neće moći da se dogovore, a on će biti onaj „treći koji se koristi”. Još jednom je pogrešio, ali u politici, kažu, nema pišmana, pa je onda bošnjačka politika prešla na strategiju nevine žrtve 12 genocida, po kojoj su im svi nešto krivi, od Južnog do Severnog pola, a posebno komšije, koje se i danas opiru njihovoj želji za dominacijom i teritorijalnim pretenzijama na Srpsku i „Herceg-Bosnu”. Neće izvorni Dejton, neće novi sporazum, neće miran razlaz... Jedino hoće da uklone Dodika i uzmu javnu imovinu Srpske.

E, sad je već jasno da nema ništa od hapšenja Dodika, ali neće ni on hapsiti Amira Zukića i njegove, ne treba da brinu. Status kvo je neodrživ jer su blokirane sve zajedničke institucije BiH, u odsustvu ambasadora SAD, EU mora da se pobrine, a problem je kako točak vratiti unatrag. Dodik je ponudio rešenje: uzajamno povlačenje poslednjih odluka, koje sve dublje vode u ćorsokak i u krajnjoj liniji raspadu BiH. Šmit u nemačkom listu „Velt” između redova predlaže „postizanje dogovora pred sudom uz obustavu naloga za hapšenje”. Moraće da više mućne glavom i ponudi nešto prihvatljivije za Srbe ukoliko misli da ostane u Sarajevu, makar i kao lažni v. p. Eksplicitna podrška jedino Nemačke i Austrije neće mu biti dovoljna, kao ni jalovi pokušaji policijskih izvršitelja sudinice Sene Uzunović da Dodiku u Srpskom Sarajevu uruče poziv. Eto, za utehu Amiru Zukiću, država BiH ipak postoji, samo što nije dovoljno jaka, pa treba da vežba s lakšim tegovima nego što je Dodik.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista