Na nebu izvan državnih granica

Jugoslovenska saobraćajna avijacija je 1938. obeležila jubilej –  deset godina od kada je 15. februara 1928. obavljen prvi let „Aeroputa” u redovnom vazdušnom saobraćaju. Ali, i kroz tu godinu „Aeroput” je i dalje leteo opterećen stalnom brigom o državnoj subvenciji, kao i pitanjima u vezi sa nabavkom novih aviona širenjem linija van Kraljevine. Sam jubilej je proslavljen na Duhove, 12. juna. Tog dana je ispred hangara na beogradskom aerodromu „postrojena” kompletna flota: četiri „Lokida”, po dva „Kodrona” i „Spartana” i po jedan „Potez”, „Dragon Rapid”, „Foks Mot” i „Mot”. Osoblje „Aeroputa” se fotografisalo sa generalnim direktorom Sondermajerom ispred aviona.

Početkom 1938. godine, direktor Tadija Sondermajer je obavestio premijera Milana Stojadinovića da se novi ugovor, parafiran između Komande vazduhoplovstva i „Aeroputa”, nalazi u Ministarstvu finansija. On je zamolio predsednika vlade za intervenciju:

„Uzimajući slobodu da Vas potsetim na savete i upute koje se mi Vi pre dve godine lično dali u pitanju obnove tog ugovora, upute kojih sam se ja striktno pridržavao, ja Vas najlepše molim Gospodine Pretsedniče da se nađete Aeroputu u ovom osobito važnom momentu, da ne dopustite da se program i odgovarajući krediti u tekstu ugovora reduciraju, ma i u najmanjoj meri. Svaka eventualna redukcija imala bi vrlo ozbiljnih posledica i po interese društva i po mene lično, jer ja sam se bio sav angažovao u smislu optimističkog i ustalačkog vođenja poslova. Ja se bojim Gospodine Pretsedniče, da bez Vaše pomoći, ceo pripremljen program Aeroputa može biti doveden u pitanje, te ću Vam biti uvek blagodaran, ako ga od te opasnosti sačuvate”. Sondemajer je u post skriptumu dodao da će kao predstavnik „Aeroputa” prisutvovati međunarodnoj konferenciji vazduhoplovnih društava u Berlinu 16. i 17. januara 1938, u isto vreme kada Stojadinović bude u poseti Nemačkoj. On je istakao da se „za slučaj potrebe stavlja na raspolaganje”.

Sudeći prema pismu Sondermajera koje je uputio predsedniku vlade iz hotela „Triglav” na Bledu 16. jula iste godine, ministar finansija je odbio naknadnu pomoć za 3,5 miliona dinara u ugovoru između Aeroputa i države, a na predlog ministra vojnog. Sondermajer je ponovo molio Stojadinovića za pomoć i intervenciju, odnosno za prijem u kojem bi usmeno izložio problematiku finansiranja Aeroputa.

Paralelno sa obnovom saobraćaja na ranije ukinutim linijama, „Aeroput” je samoinicijativno nastavio da traži lokacije za nove aerodrome. Od posebnog značaja bilo je pitanje povezivanja južnog dela jadranske obale sa ostatkom zemlje. Ispitivanja terena u okolini Igala, Trebinja i Trogira (Boka Kotorska, Dubrovnik, Split) nisu dala značajnije rezultate, tako da je 1935. uređen samo aerodrom u Grudi kod Dubrovnika. Ovaj teren je trebalo veoma brzo osposobiti za upotrebu zbog održavanja 35. godišnje konferencije Međunarodne vazduhoplovne federacije (FAI) u Dubrovniku, a redovan saobraćaj preko Grude otvoren je 1936. godine, i to preko Sarajeva prema Beogradu i kasnije prema Zagrebu.

Splitska opština i tamošnji odbor Aero-kluba je insistirao na stvaranju veze Splita sa Beogradom i Zagrebom, ali i za uspostavljanje linije duž Jadrana. Pitanje je stajalo i dalje otvoreno zbog nepostojanja povoljnog terena za aerodrom u okolini grada. Na jednoj od prolećnih sednica Upravnog odbora, izraženo je jednodušno protivljenje da se bez potrebne pripreme usred sezone uvodi nova linija. U junu je po ovom pitanju dat negativan odgovor Predsedništvu vlade u vezi sa uspostavljanjem linije Beograd–Zagreb–Split. Takođe, rečeno je da „zbog prestiža zemlje, nije mogućno da se duž naše jadranske obale odobrava eksploatacija linije stranim vazduhoplovnim društvima, i to pre nego što se domaćem društvu omogući eksploatacija jedne takve linije. To je protivno i odredbama ugovora između Društva i države. Linije iz pozadine zemlje do jadranske obale imaju prioritet nad linijama duž obale zbog svog turističkog i većeg saobraćajnog značaja”. Linije prema Splitu, navedeno je u odgovoru „Aeroputa”, „mogu doći u obzir za godinu 1939, s tim da država, Splitska opština ili banovine urede u bližoj okolini Splita potreban aerodrom i da se za ove linije u 1939. godini obezbedi potrebna državna pomoć.“

Upravni odbor je, u kontekstu jadranske linije, objasnio da su je opsluživali Čehoslovaci, odnosno Društvo ČSA. Međutim, iako je u pitanju bila jedna slovenska zemlja, lokalno stanovništvo s negodovanjem je gledalo strane, čehoslovačke avione. Dati su i podaci o broju domaćih i stranih i turista u 1937. godini: Split 48.046 (20.275 stranih gostiju), Dubrovnik 45.170 (31.935 stranaca) i Sušak 16.362 (8.367 iz inostranstva). Iz priloženog se vidi da je Split imao najveći priliv turista, iako nema vazdušnu liniju, dok je na Sušaku najmanji turista, a postoji linija „Aeroputa”. Prema broju noćenja, izveden je zaključak da se turisti u Splitu i Sušaku nisu previše zadržavali, već da su putovali dalje, za razliku od Dubrovnika, u kome su ostajali. Zato je zaključeno da je neophodno da se otvori linija do Splita i da se poveže sa Beogradom i Zagrebom. Ali, ni banska uprava ni splitska opština nisu imale dovoljan budžet da bi pokrenuli pitanje otvaranja aerodroma.

Jugoslovenske vlasti su 1937. pokrenule pregovore sa Bugarskom i Albanijom o uspostavljanju vazdušnog saobraćaja, što je omogućilo otvaranje linija Beograd–Sofija i Beograd–Podgorica–Tirana tokom 1938. Pošto u Bugarskoj unutrašnji vazdušni saobraćaj nije postojao, „Aeroput” je imao ambicije da se pojavi na tom tržištu, o čemu govori dopis upućen 16. maja 1938. godine Svetomiru Lazareviću, sekretaru Ministarstva inostranih poslova. Ipak, ova zamisao nije ostvarena iz dva razloga. „Aeroput” nije mogao da finansira takav poduhvat, niti se znalo kako bi zaštitio vlastita ulaganja, ukoliko bi bugarska država preuzela njegovu svojinu na svojoj teritoriji. Ipak, linija ka Sofiji je uspostavljena 9. maja uz svečan doček jugoslovenskog aviona i delegacije na sofijskom aerodromu. Te 1938. godine obnovljena je i vazdušna veza između Beograda i Podgorice, ali u okviru međunarodne linije za Tiranu. Odustajanje Čehoslovaka od uspostavljanja saobraćaja između Dubrovnika i Tirane otvorilo je mogućnost za uspostavljnje jugoslovenske linije ka glavnom gradu Albanije. Međutim, ta država je u odsustvu sopstvenog civilnog vazduhoplovstva dodelila monopol na unutrašnji i međunarodni vazdušni saobraćaj italijanskoj „Ala Litoriji”. Tako da se u ovo pitanje uključila i Italija, tražeći reciprocitet na budućoj liniji koju bi održavao „Aeroput”. Ovim bi jugoslovenski avio-prevoznik bio stavljen u nepovoljan položaj, imajući u vidu da bi to bila treća italijanska linija ka Jugoslaviji, dok je „Aeroput” za Italiju leteo samo na jednoj relaciji. Na jugoslovenski zahtev, „Ala Litoria” je pristala da odustane od traženja reciprociteta samo tokom 1938. godine.

Nova vazdušna linija Beograd–Podgorica–Tirana otvorena je 23. avgusta 1938. Tog dana pre podne, odleteo je po redu letenja, prvi avion sa zemunskog aerodroma. Ispratili su ga savetnik u albanskom poslanstvu, načelnik štaba Komande vazduhoplovstva general Miodrag Damnjanović, predstavnici Ministarstva spoljnih poslova i članovi uprave Aeroputa. Putnici su bili načelnik odeljenja za civilnu avijaciju u Komandi vazduhoplovstva pukovnik Đorđe Jovanović, predstavnik beogradske opštine i sekretar Društva „Aeroput” Andra Mitrović.

Za otvaranje ove linije je vladalo veliko interesovanje. U tom trenutku na aerodromu Podgorica radilo je oko 200 radnika, koji su bili zaduženi za čišćenje aerodroma, instaliranje meteorološke stanice i opravku hangara. Svet se bio okupio pre 11 časova, a tada je stigao i gradonačelnik Šćepović sa većnicima i predstavnicima vlasti. Veliki tromotorni avion „Spartan” se prizemljio u 11.50 časova. Putnici su izašli iz aviona i dočekani su oduševljenim pozdravima okupljenih. Predsednik opštine Nešo Šćepović je prvi održao pozdravni govor, a priređen je i ručak. Avion je u 12.35 produžio za Tiranu, čiji je aerodrom tog dana bio okićen albanskim i jugoslovenskim zastavama. Avion je sleteo u 13.20 časova, a članovi albanske vlade i ostalih institucija te zemlje su mu priredili svečani doček. Letelica „Aeroputa” nije se dugo zadržala u Tirani – posle nekog vremena, krenula je nazad za Podgoricu, a u Beograd se vratila oko 16 časova. Vazdušna veza sa Tiranom potrajala je do 22. septembra 1938, odnosno svega mesec dana. Iako se ova linija našla i u planu rada za 1939. godinu, italijanska okupacija Albanije primorala je „Aeroput” da od nje odustane.