На небу изван државних граница

Југословенска саобраћајна авијација је 1938. обележила јубилеј –  десет година од када је 15. фебруара 1928. обављен први лет „Аеропута” у редовном ваздушном саобраћају. Али, и кроз ту годину „Аеропут” је и даље летео оптерећен сталном бригом о државној субвенцији, као и питањима у вези са набавком нових авиона ширењем линија ван Краљевине. Сам јубилеј је прослављен на Духове, 12. јуна. Тог дана је испред хангара на београдском аеродрому „постројена” комплетна флота: четири „Локида”, по два „Кодрона” и „Спартана” и по један „Потез”, „Драгон Рапид”, „Фокс Мот” и „Мот”. Особље „Аеропута” се фотографисало са генералним директором Сондермајером испред авиона.

Почетком 1938. године, директор Тадија Сондермајер је обавестио премијера Милана Стојадиновића да се нови уговор, парафиран између Команде ваздухопловства и „Аеропута”, налази у Министарству финансија. Он је замолио председника владе за интервенцију:

„Узимајући слободу да Вас потсетим на савете и упуте које се ми Ви пре две године лично дали у питању обнове тог уговора, упуте којих сам се ја стриктно придржавао, ја Вас најлепше молим Господине Претседниче да се нађете Аеропуту у овом особито важном моменту, да не допустите да се програм и одговарајући кредити у тексту уговора редуцирају, ма и у најмањој мери. Свака евентуална редукција имала би врло озбиљних последица и по интересе друштва и по мене лично, јер ја сам се био сав ангажовао у смислу оптимистичког и усталачког вођења послова. Ја се бојим Господине Претседниче, да без Ваше помоћи, цео припремљен програм Аеропута може бити доведен у питање, те ћу Вам бити увек благодаран, ако га од те опасности сачувате”. Сондемајер је у пост скриптуму додао да ће као представник „Аеропута” присутвовати међународној конференцији ваздухопловних друштава у Берлину 16. и 17. јануара 1938, у исто време када Стојадиновић буде у посети Немачкој. Он је истакао да се „за случај потребе ставља на располагање”.

Судећи према писму Сондермајера које је упутио председнику владе из хотела „Триглав” на Бледу 16. јула исте године, министар финансија је одбио накнадну помоћ за 3,5 милиона динара у уговору између Аеропута и државе, а на предлог министра војног. Сондермајер је поново молио Стојадиновића за помоћ и интервенцију, односно за пријем у којем би усмено изложио проблематику финансирања Аеропута.

Паралелно са обновом саобраћаја на раније укинутим линијама, „Аеропут” је самоиницијативно наставио да тражи локације за нове аеродроме. Од посебног значаја било је питање повезивања јужног дела јадранске обале са остатком земље. Испитивања терена у околини Игала, Требиња и Трогира (Бока Которска, Дубровник, Сплит) нису дала значајније резултате, тако да је 1935. уређен само аеродром у Груди код Дубровника. Овај терен је требало веома брзо оспособити за употребу због одржавања 35. годишње конференције Међународне ваздухопловне федерације (ФАИ) у Дубровнику, а редован саобраћај преко Груде отворен је 1936. године, и то преко Сарајева према Београду и касније према Загребу.

Сплитска општина и тамошњи одбор Аеро-клуба је инсистирао на стварању везе Сплита са Београдом и Загребом, али и за успостављање линије дуж Јадрана. Питање је стајало и даље отворено због непостојања повољног терена за аеродром у околини града. На једној од пролећних седница Управног одбора, изражено је једнодушно противљење да се без потребне припреме усред сезоне уводи нова линија. У јуну је по овом питању дат негативан одговор Председништву владе у вези са успостављањем линије Београд–Загреб–Сплит. Такође, речено је да „због престижа земље, није могућно да се дуж наше јадранске обале одобрава експлоатација линије страним ваздухопловним друштвима, и то пре него што се домаћем друштву омогући експлоатација једне такве линије. То је противно и одредбама уговора између Друштва и државе. Линије из позадине земље до јадранске обале имају приоритет над линијама дуж обале због свог туристичког и већег саобраћајног значаја”. Линије према Сплиту, наведено је у одговору „Аеропута”, „могу доћи у обзир за годину 1939, с тим да држава, Сплитска општина или бановине уреде у ближој околини Сплита потребан аеродром и да се за ове линије у 1939. години обезбеди потребна државна помоћ.“

Управни одбор је, у контексту јадранске линије, објаснио да су је опслуживали Чехословаци, односно Друштво ЧСА. Међутим, иако је у питању била једна словенска земља, локално становништво с негодовањем је гледало стране, чехословачке авионе. Дати су и подаци о броју домаћих и страних и туриста у 1937. години: Сплит 48.046 (20.275 страних гостију), Дубровник 45.170 (31.935 странаца) и Сушак 16.362 (8.367 из иностранства). Из приложеног се види да је Сплит имао највећи прилив туриста, иако нема ваздушну линију, док је на Сушаку најмањи туриста, а постоји линија „Аеропута”. Према броју ноћења, изведен је закључак да се туристи у Сплиту и Сушаку нису превише задржавали, већ да су путовали даље, за разлику од Дубровника, у коме су остајали. Зато је закључено да је неопходно да се отвори линија до Сплита и да се повеже са Београдом и Загребом. Али, ни банска управа ни сплитска општина нису имале довољан буџет да би покренули питање отварања аеродрома.

Југословенске власти су 1937. покренуле преговоре са Бугарском и Албанијом о успостављању ваздушног саобраћаја, што је омогућило отварање линија Београд–Софија и Београд–Подгорица–Тирана током 1938. Пошто у Бугарској унутрашњи ваздушни саобраћај није постојао, „Аеропут” је имао амбиције да се појави на том тржишту, о чему говори допис упућен 16. маја 1938. године Светомиру Лазаревићу, секретару Министарства иностраних послова. Ипак, ова замисао није остварена из два разлога. „Аеропут” није могао да финансира такав подухват, нити се знало како би заштитио властита улагања, уколико би бугарска држава преузела његову својину на својој територији. Ипак, линија ка Софији је успостављена 9. маја уз свечан дочек југословенског авиона и делегације на софијском аеродрому. Те 1938. године обновљена је и ваздушна веза између Београда и Подгорице, али у оквиру међународне линије за Тирану. Одустајање Чехословака од успостављања саобраћаја између Дубровника и Тиране отворило је могућност за успостављње југословенске линије ка главном граду Албаније. Међутим, та држава је у одсуству сопственог цивилног ваздухопловства доделила монопол на унутрашњи и међународни ваздушни саобраћај италијанској „Ала Литорији”. Тако да се у ово питање укључила и Италија, тражећи реципроцитет на будућој линији коју би одржавао „Аеропут”. Овим би југословенски авио-превозник био стављен у неповољан положај, имајући у виду да би то била трећа италијанска линија ка Југославији, док је „Аеропут” за Италију летео само на једној релацији. На југословенски захтев, „Ала Литориа” је пристала да одустане од тражења реципроцитета само током 1938. године.

Нова ваздушна линија Београд–Подгорица–Тирана отворена је 23. августа 1938. Тог дана пре подне, одлетео је по реду летења, први авион са земунског аеродрома. Испратили су га саветник у албанском посланству, начелник штаба Команде ваздухопловства генерал Миодраг Дамњановић, представници Министарства спољних послова и чланови управе Аеропута. Путници су били начелник одељења за цивилну авијацију у Команди ваздухопловства пуковник Ђорђе Јовановић, представник београдске општине и секретар Друштва „Аеропут” Андра Митровић.

За отварање ове линије је владало велико интересовање. У том тренутку на аеродрому Подгорица радило је око 200 радника, који су били задужени за чишћење аеродрома, инсталирање метеоролошке станице и оправку хангара. Свет се био окупио пре 11 часова, а тада је стигао и градоначелник Шћеповић са већницима и представницима власти. Велики тромоторни авион „Спартан” се приземљио у 11.50 часова. Путници су изашли из авиона и дочекани су одушевљеним поздравима окупљених. Председник општине Нешо Шћеповић је први одржао поздравни говор, а приређен је и ручак. Авион је у 12.35 продужио за Тирану, чији је аеродром тог дана био окићен албанским и југословенским заставама. Авион је слетео у 13.20 часова, а чланови албанске владе и осталих институција те земље су му приредили свечани дочек. Летелица „Аеропута” није се дуго задржала у Тирани – после неког времена, кренула је назад за Подгорицу, а у Београд се вратила око 16 часова. Ваздушна веза са Тираном потрајала је до 22. септембра 1938, односно свега месец дана. Иако се ова линија нашла и у плану рада за 1939. годину, италијанска окупација Албаније приморала је „Аеропут” да од ње одустане.