Tajni život Uroša Predića u selu Orlovat

Orlovat, Zrenjanin – Čini se da nijedno mesto u Banatu nije ponosno na svog zemljaka, velikana, kao što su Orlovaćani. O slikaru i akademiku čika Urošu Prediću ispredaju se razne lepe priče u ovom selu, koje je veliki umetnik voleo više od svetskih metropola gde je mogao da gradi karijeru. Ipak se odlučio za Srbiju, Orlovat i Beograd, u kom je na kraju i preminuo. 
Orlovat, selo u srednjem Banatu, bilo je, ostalo i biće mesto Uroša Predića, slikara raskošnog talenta, dobrotvora i rodoljuba. Ne postoji umetnik koji je toliko bio privržen rodnom kraju i Srbiji, kao što je to bio čika Uroš ili deda Uroš, kako su ga zvali i zovu dan-danas. Veliki umetnik realizma ostavio je iza sebe neprocenjivu umetničku zaostavštinu, a Hramu Vavedenja Bogorodice u Orlovatu velelepni ikonostas. 
– Ono što je najlepše u našem hramu je bogatstvo koje nam je ostavio deda Uroš, zato što je rođen u Orlovatu, tu je njegova porodica živela, otac je bio sveštenik, a posle i njegov brat, koji je samo godinu dana bio u svešteničkoj službi, jer je preminuo. Veliki umetnik je i sahranjen u Orlovatu. Jednom rečju, ovo je mesto deda Uroša Predića. Celokupan ikonostas u realizmu oslikao je u ovom hramu – kaže za „Politiku” Branko Marković, protonamesnik Srpske pravoslavne crkve Vavedenja Bogorodice u Orlovatu.

Na ikonama koje je oslikao čika Uroš likovi su ljudi iz njegovog okruženja, a sam umetnik nikada to nije opovrgao. Ono što je evidentno na ikonama, ukazuje da je svoju majku Mariju oslikao kao Svetu Petku, a oca Petra kao Svetog Savu. 
– Prenosilo se s kolena na koleno da su ga stari meštani pitali, dok je deda Uroš oslikavao ikonostas, da li je u likove uneo nečiji lik. Umetnik je na takva pitanja samo ćutao. Znači da jeste, a svaki lik opisuje nekoga iz njegovog života. To je jedna tajna koja je ostala od umetnika – navodi Marković. 
I nije to jedina tajna. Život i lik Uroša Predića ostao je do kraja protkan misterijom koju je odneo sa sobom na onaj svet, kao i ona kod koga je boravio u Tamiškoj ulici, gde je puno stvarao u Orlovatu, jer je kuća Predića prodata 1930. godine. 
– Pričalo se da je boravio kod jedne žene. Jedni kažu da mu je ona bila sestra, dok drugi pričaju da mu je bila ljubavnica, ali to neka ostane zakopano da niko ne zna. Ta informacija nigde nije zapisana, ali ona živi u ovom selu. Ni u jednoj literaturi nećete naći šta je i gde stvarao i kod koga je dolazio u selu. Zna se sa sigurnošću da je u Orlovatu najviše voleo da jede krofne. Nedeljom, posle banatskog ručka, moraju da se naprave kolači, a to su najčešće bile krofne. Deda Uroš je voleo da ih jede sa malo šećera – priča nam protonamesnik Branko Marković. 
Kuća Predića „na lakat”, kako se u Banatu kaže za domove na samom uglu ulice, nalazila se u centru sela. Srušena je, izgrađena je druga, u kojoj sada živi porodica Stankov, u ylici koja nosi ime slavnog umetnika. Ostao je u dvorištu stari dud, pod čijim krošnjama se sakrivalo od letnje žege, a deca se igrala, i on je jedini trag porodice Predić. „Ožiljak” od udara groma pre par godina ostavio je neobičan pečat na dudu, koji je čika Uroš ovekovečio na slici „Deca pod dudom”. Orlovaćane je naslikao na brojnim delima, a za jedno postoji i anegdota. 
– Naslikao je delo „Vesela braća”. Međutim, kad je završio sliku i pokazao braći kako izgledaju, oni su bili ponosni na to. Pričali su kako ih je čika Uroš uveličao, bez obzira na to što su pijanci – kaže Biljana Popadić, potpredsednica Saveta Mesne zajednice Orlovat. 
Ulica i osnovna škola u Orlovatu nose njegovo ime, a legat ovog umetnika nalazi se u zrenjaninskom Narodnom muzeju, kao i izložba „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?” 
– On nije imao svoju porodicu. Nije imao direktne potomke, a nije se ni ženio. Bio je izuzetno vezan za decu svoje starije braće. Predić je bio najmlađi od petorice sinova svojih roditelja – priča Olivera Skoko, viša kustoskinja, istoričarka umetnosti u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. 
Među prepiskama, pismima, razglednicama, slikama, ličnim predmetima, nalazi se i molba Orlovaćana, koju su Prediću uputili pred kraj života, a u kojoj mu saopštavaju želju da bude sahranjen u rodnom selu. 
– I on je odgovorio svojim Orlovaćanima i napisao divnu rečenicu da je najlepših 15 godina života, upravo po povratku iz Beča, proveo u Orlovatu. Tamo je bio uz svoju majku za koju je mnogo bio vezan i uz koju je proveo njene poslednje trenutke – navodi Skoko. 
Uroš Predić preminuo je 11. februara 1953. u 96. godini, u Beogradu, u kući svog brata, u Svetogorskoj ulici 27. 
– Sahrani u Orlovatu prisustvovalo je celo selo i brojni građani iz drugih mesta. Kažu da su cele te noći u prozorima bile upaljene sveće Orlovaćana, a preko kapija su bili prebačeni banatski ćilimi. I to je bio simboličan način da se Orlovaćani oproste od čika Uroša – dodaje naša sagovornica. 
Rodoljublje čika Uroša prepričava se i posle više od sedam decenija kako nas je napustio ovaj umetnik svetačkog života i lika. Kada ga je dobar prijatelj Mihajlo Pupin pozvao u Sjedinjene Američke Države da tamo radi i stvara, izabrao je da ostane u Srbiji. Ostale su slike, ljubav prema zemlji, porodici, krofnama i priča o velikom čoveku iz malog Orlovata, gde je ostao zauvek.