Porodični dom kao umetničko delo

Subotica – Porodični dom za mnoge je, bez obzira na veličinu i kitnjatost, njihova palata. Rečnik objašnjava da je palata velika i lepa kuća, obično pripadnika aristokratije. Arhitekta Ferenc Rajhl je izgradio porodični dom koji je u svakom svom detalju zaista bio palata koja i 121 godinu nakon što je podignuta izaziva divljenje. 
U centru grada, nasuprot železničke stanice, arhitekta Ferenc Rajhl 1904. godine počeo je da gradi svoju porodičnu kuću u kojoj je nameravao da živi sa suprugom Ilonom i dve kćerke. Sudbina, ovoga puta kao nerešeni odnosi sa investitorima za koje je projektovao takođe velelepne kuće, htela je drugačije i Rajhl bankrotira, te nakon svega četiri godine života u domu mora da se iseli i odlazi prvo za Segedin, a potom Budimpeštu. 
Deo istorije ove kuće pokriven je još velom tajne, ali se pretpostavlja da je bila u vlasništvu čuvene porodice Hartman, koji su je onda iznajmljivali za stanovanje sebi bliskim ljudima: porodici advokata Aleksandra Gavanskog i apotekara Emila Šosbergera. Zanimljiv je podatak i da su potomci ovih porodica poslednjih godina dolazili u palatu, evocirajući uspomene na svoje detinjstvo među ovim zidovima. Zdanje je tokom turbulentnog 20. veka promenilo nekoliko uloga, ali najduže postoji kao galerija koja je ovde useljena 1968. godine. 
Odslikavajući taj dugi put, upravo tako kustoskinje Savremene galerije Nela Tonković na srpskom jeziku i Tamara Kucor na mađarskom osmislile su predavanje „Od porodičnog doma do doma umetnosti”. To je jedan od niza susreta sa publikom u kojima se poslednje subote u mesecu odaje počast kući koja je jedno od najlepših secesijskih zdanja u gradu i koja je sama po sebi umetničko delo, a unutar svojih nesvakidašnje raskošnih prostorija iz meseca u mesec ugošćava savremene likovne i multimedijalne stvaraoce. 
„Ovo je prilika da upoznamo ljude koji su činili naš grad, koji su ovde živeli, i koji su ga svojim naporima učinili boljim mestom za život”, kazaće kustos Nela Tonković, istoričarka umetnosti. Na početku susreta, pohvalila je publiku koja je došla lepo odevena za ovu priliku, upravo kao da ulazi nekom svečanom prilikom u nečiji porodični dom. A Rajhlova palata upravo je to – mesto slavljenja umetnosti. 
„Rajhl je u ovom zdanju stvorio celovito umetničko delo. Ona je primer zrele secesije i po svojim obeležjima predstavlja jedinstveni objekat ne samo u gradu već i regionu. Rajhl je ovde projektovao sve, od fasade do kvake na vratima, od svih plastika na zidovima, do pomno raspoređenog osvetljenja”, priča Nela Tonković. 
Izraz porodične sreće arhitekta je prikazao u formi srca kojih ima posvuda, od žolnai keramike na fasadi, do ukrasa na zidovima, detaljima kamina. Enterijer svake od prostorija pažljivo je projektovan u odnosu na svoju namenu: danas prostrani galerijski prostor bila je nekadašnja centralna trpezarija, uz nju su muške sobe sa orijentalnim detaljima, kao prostorije u kojima su muškarci pušili i igrali bilijar, te dalje su ženske sobe, sa prefinjenim ženskim likovima na stropu, prozorima koji gledaju na sve strane, što je gospodarici kuće omogućavalo da ne samo ovu palatu već i dešavanja na ulici drži „na oku”, kao i privatne prostorije bračnog para i devojčica koje su opremljene kupatilom. 
Divljenje maštovitosti i arhitektonskom geniju Ferenca Rajhla još je veće kada se zamisli da je ova kuća podignuta pre Gradske kuće u Subotici, u trenutku kada u gradu postoji manje od jedan odsto jednospratnih zdanja, kada je 53 odsto stanovništva nepismeno, da tek u 20 zgrada postoje kupatila, a električna energija je dovedena samo u poneki dom. U istorijskom pregledu koji je dala kustoskinja Tonković vredi zabeležiti i podatak da, iako je Rajhl bio visoko pozicioniran član društva, gradska komisija je odbila njegov prvobitni plan za porodični dom, što je u stvari omogućilo Rajhlu da se razmahne i stvori nesvakidašnje zdanje, što rečito govori o vremenu kada su javne vrednosti i interes ipak imali prednost nad privatnim. 
Kao i svako umetničko delo, i Rajhlova palata uticala je na druge stvaraoce, većina umetnika koji izlažu u Savremenoj galeriji ulazi u neki oblik komunikacije sa ovim prostorom, kaže Nela Tonković, koja je na kraju susreta pročitala i dirljivu pesmu subotičkog autora Petra Vukova o njegovom doživljaju kada je prvi put kročio u Rajhlovu palatu.