Sve pouke propale koncesije

KOMENTAR
Teško je odlučiti šta sad da radimo u vezi s koncesijom za autoput Horgoš–Požega.

Da se radujemo što joj kao jednom očajno smišljenom poslu, takoreći podvali, vidimo leđa? Ili da plačemo što je Srbija izgubila još dve godine, a da nije dobila autoput? Ili da se sažaljevamo jer smo (još jednom) dozvolili jednom političaru-ministru da nas vuče za nos i obmanjuje?

Nije sporan najnoviji pokušaj koncesionara da se elegantno i čistog poslovnog obraza izvuče iz dozlaboga ovog dila. Bez obzira na ekonomsku krizu, nikome, pa ni kompanijama „Alpina” i „Por”, nije stalo da im se ime u poslovnim krugovima vuče po balkanskom blatu i zato raskidom koncesionog ugovora sa državom Srbijom pokušavaju da sačuvaju svoje dobro ime, a predloženom medijacijom i da izvuku neki novac iz evidentnog poslovnog fijaska.

Tako obično biva kad se u tranzicionim zemljama velike kompanije „prime” na razne vrste dilova pa i iz njih, po pravilu, izlaze „spuštenih pantalona”.

Srbija mirno čeka ponoć između 2008. i 2009. godine, kada suštinski ističe rok da koncesionar obezbedi sve potrebne pretpostavke za početak izgradnje autoputa. Ako ih ne obezbedi, to će biti potpuno jasan dokaz da nije ispunio ugovorne obaveze i da ne može da traži ni jedan jedini evro od Srbije. „Politika” je pre tri nedelje objavila tu pregovaračku poziciju države i od tada se ništa suštinski nije promenilo, osim što se iz dana u dan ta pozicija učvršćivala i pokazivala kao dobro rešenje.

Nema mesta likovanju što će se država spasiti finansijskih posledica i plaćanja milionskih odšteta zbog dila koji je jedan ministar često nazivao nacionalnim interesom. Zabrinjavajuća je, međutim, apatija s kojom gledamo na posledice koje su nastale u raspletu koncesione krize.

Možemo li tek tako da kažemo „puj pike” i oprostimo odgovornost svima koji su doprineli nastajanju afere? Sećamo li se rečenice ministra Velimira Ilića: „Tako mi se svidelo” od 17. avgusta 2007. godine kad se rugao celokupnoj javnosti Srbije i prkosio svim institucijama odbijajući da stavi na uvid koncesioni ugovor? Da li je sada pravi trenutak da se na odgovornost pozove ministar Velimir Ilić? To je onaj ministar koji je sve koji su mu se suprotstavili 23. avgusta 2007. godine nazvao „izdajnicima” jer su navodno vodili kampanju protiv njega. „Naši izdajnici, koji u Srbiji, nažalost, postoje i protiv kojih zakon ne preduzima ništa, sistematski rade na uništavanju svega što miriše na Srbiju”, izjavio je tada Velimir Ilić.

Javnost, nadležne institucije i državanisu imali volje, snage ni institucionalne mehanizme da stanu na put praksi čijem finalu sada prisustvujemo. Nisu pomagali nikakvi saveti i signali.

Međunarodni monetarni fond predlagao je vladi Vojislava Koštunice da se „uči” na nekom manjem koncesionom ugovoru jer je na finansijski velikim ugovorima, kao što je bio ovaj, mogućnost korupcije daleko veća. Niko nije slušao.

Niko nije hteo da uzme kao ozbiljan detalj i to što je Dojče banka odbila da izda garanciju koncesionaru.

Niko iz vlasti nije slušao Poverenika za javne informacije koji je tražio transparentnost koncesionog ugovora.

Umesto dijaloga, Ilić i njegovi koalicioni partneri ismejavali su vojvođanske zvaničnike koji su tražili zaštitu građana Vojvodine i Srbije od lošeg posla i rđavog ministra.

Sada kad se sav cirkus s koncesijom privodi kraju neće, valjda, biti da niko nije odgovoran što je propao posao od 1,5 milijardi evra i što je Srbija izgubila još dve godine, a da nije dobila autoput.

Da li bi možda obični ili specijalni državni tužilac mogao bar da proveri poreklo imovine nekih političara koji su učestvovali u „poslu koji će usrećiti Srbiju”?

Za ostalo će se, valjda, pobrinuti birači kad budu izlazili na sledeće izbore.