Све поуке пропале концесије

КОМЕНТАР
Тешко је одлучити шта сад да радимо у вези с концесијом за аутопут Хоргош–Пожега.

Да се радујемо што јој као једном очајно смишљеном послу, такорећи подвали, видимо леђа? Или да плачемо што је Србија изгубила још две године, а да није добила аутопут? Или да се сажаљевамо јер смо (још једном) дозволили једном политичару-министру да нас вуче за нос и обмањује?

Није споран најновији покушај концесионара да се елегантно и чистог пословног образа извуче из дозлабога овог дила. Без обзира на економску кризу, никоме, па ни компанијама „Алпина” и „Пор”, није стало да им се име у пословним круговима вуче по балканском блату и зато раскидом концесионог уговора са државом Србијом покушавају да сачувају своје добро име, а предложеном медијацијом и да извуку неки новац из евидентног пословног фијаска.

Тако обично бива кад се у транзиционим земљама велике компаније „приме” на разне врсте дилова па и из њих, по правилу, излазе „спуштених панталона”.

Србија мирно чека поноћ између 2008. и 2009. године, када суштински истиче рок да концесионар обезбеди све потребне претпоставке за почетак изградње аутопута. Ако их не обезбеди, то ће бити потпуно јасан доказ да није испунио уговорне обавезе и да не може да тражи ни један једини евро од Србије. „Политика” је пре три недеље објавила ту преговарачку позицију државе и од тада се ништа суштински није променило, осим што се из дана у дан та позиција учвршћивала и показивала као добро решење.

Нема места ликовању што ће се држава спасити финансијских последица и плаћања милионских одштета због дила који је један министар често називао националним интересом. Забрињавајућа је, међутим, апатија с којом гледамо на последице које су настале у расплету концесионе кризе.

Можемо ли тек тако да кажемо „пуј пике” и опростимо одговорност свима који су допринели настајању афере? Сећамо ли се реченице министра Велимира Илића: „Тако ми се свидело” од 17. августа 2007. године кад се ругао целокупној јавности Србије и пркосио свим институцијама одбијајући да стави на увид концесиони уговор? Да ли је сада прави тренутак да се на одговорност позове министар Велимир Илић? То је онај министар који је све који су му се супротставили 23. августа 2007. године назвао „издајницима” јер су наводно водили кампању против њега. „Наши издајници, који у Србији, нажалост, постоје и против којих закон не предузима ништа, систематски раде на уништавању свега што мирише на Србију”, изјавио је тада Велимир Илић.

Јавност, надлежне институције и државанису имали воље, снаге ни институционалне механизме да стану на пут пракси чијем финалу сада присуствујемо. Нису помагали никакви савети и сигнали.

Међународни монетарни фонд предлагао је влади Војислава Коштунице да се „учи” на неком мањем концесионом уговору јер је на финансијски великим уговорима, као што је био овај, могућност корупције далеко већа. Нико није слушао.

Нико није хтео да узме као озбиљан детаљ и то што је Дојче банка одбила да изда гаранцију концесионару.

Нико из власти није слушао Повереника за јавне информације који је тражио транспарентност концесионог уговора.

Уместо дијалога, Илић и његови коалициони партнери исмејавали су војвођанске званичнике који су тражили заштиту грађана Војводине и Србије од лошег посла и рђавог министра.

Сада кад се сав циркус с концесијом приводи крају неће, ваљда, бити да нико није одговоран што је пропао посао од 1,5 милијарди евра и што је Србија изгубила још две године, а да није добила аутопут.

Да ли би можда обични или специјални државни тужилац могао бар да провери порекло имовине неких политичара који су учествовали у „послу који ће усрећити Србију”?

За остало ће се, ваљда, побринути бирачи кад буду излазили на следеће изборе.