Evropljani i dalje ostaju neprilagođeni

Slobodan Samardžija

Rat u Ukrajini koji traje već duže od tri godine neki u Evropi su doživeli kao sjajnu priliku da ojačaju, osavremene, popune svoje vojne potencijale. Krenulo se u brzometno oslobađanje oružja preostalog iz vremena hladnog rata. Pogotovo u zemljama nekadašnjim pripadnicama istočnog bloka, odnosno Varšavskog pakta. U zemlju Volodimira Zelenskog širokogrudo je slato sve što koliko-toliko funkcioniše. Logika je bila prosta: i Ukrajina je svoje odbrambene snage bazirala upravo na naoružanju zaostalom iz sovjetskih vremena. Ono savremenije sa Zapada, posebno iz SAD, bilo je nedostupno.

Ali brzo se ispostavilo da je isto nedostupno i Evropljanima koji su, praktično preko noći, ostali golih ruku. Sve nade polagane su u američku proizvodnju i volju Vašingtona da isporuči ono što je traženo. Računica se pokazala kao neadekvatna. Naime, zapadni hegemon suočio se sa novim pretnjama na Dalekom i Bliskom istoku i morao je da misli prevashodno na sopstvenu bezbednost.

Sem toga, pokazalo se da američki tenkovi ne mogu tek tako da se odbrane od ruskih minobacača i dronova. Da avioni, posebno toliko hvaljeni i preskupi lovci F-16, ne smeju ni da polete ka ratištu. Da ruske rakete obeležene latiničnim slovom Z lete dalje od onih sa oznakom USA, da su preciznije i ubojitije… Planovi o naoružavanju Evropljana pokazali su se kao prilično nerealni. Posebno kada je reč o zemljama čijim žiteljima je bilo namenjeno da u eventualnom novom ratu najviše poture glavu, a to su bile one iz centralne Evrope.

Onoga trenutka kada su se u Briselu saglasili sa planovima za rušenje gasovoda „Severni tok”, a potom i uvođenja ekonomskih sankcija Rusiji, Evropljani kao da su sami sebe isključili iz aktuelnih globalnih dešavanja. Na posledice se nije dugo čekalo. Ipak, dotučeni su dolaskom na čelo SAD Donalda Trampa, pragmatičnog lidera koji je shvatio vreme u kojem smo se svi zatekli.

Kako je nedavno izjavio američki potpredsednik Džej-Di Vens, Evropa se približava: „civilizacijskom samoubistvu”! Dok ostali učesnici međunarodne trke za boljim životom uporno pokušavaju, i uspevaju, da pronađu odgovore na izazove vremena modernih tehnologija, energetskih promena, opšte pravednosti… Evropljani kao da gube korak, ostaju – neprilagođeni. I sve pomenuto u situaciji kada je, kako rekosmo, zapadni deo Starog sveta ostao bez ikakve ozbiljnije mogućnosti da sam brine o svojoj sudbini.

Naš kontinent je iz Drugog svetskog rata izašao podeljen na dva ideološki suprotstavljena bloka, vojno oličena u Varšavskom paktu i NATO-u. Granica je bila postavljena, oruđa uperena na jednu i na drugu stranu. Žiteljima ovog dela planete ostalo je samo da se nadaju da neki nervozni prst neće pritisnuti fatalno „crveno dugme”. Sjajne okolnosti za snimanje filmova svih žanrova. A onda je (1991) sve palo u vodu. Ideologija, ona tvrda, nestala je, ostala je samo želja za moć. Pa i to kratkog daha.

Objektivno, u pomenutom periodu bilo je provokacija, ali evropski mir je trajao i postajao – dosadan. Na Balkanu je nešto i urađeno. Takve su bile okolnosti. Tu i tamo pokušavalo se sa „obojenim revolucijama”, ali one nisu davale dugoročnije rezultate. Tek se rat u Ukrajini ukazao kao istinska prilika. Ali, za neke, i kao put u propast.

I dok „veliki” razmišljaju o alternativnim rešenjima, zapadni deo našeg kontinenta kao da nema kome da se okrene. U ratu sa jačima dopustio je da mu drugi određuju pravila igre. Počela su da se javljaju i stara nepoverenja ali i saznanje da „Brisel” nije Evropa. Da je reč tek o šačici birokrata koji su se „zaigrali” i umislili da su iznad običnog naroda. Otuda i dilema: nefunkcionalno zajedništvo ili samostalnost. Ali mnogi širom sveta već su krenuli tim putem. I, za sada, dobro im ide.

Ostati na repu događaja za Evropljane ne može i ne sme da bude opcija. Rešenje za efikasnost svakako bi bilo i neka vrsta preispitivanja u okviry EU, shvatanje da porodica u kojoj nisu svi apsolutno jednaki, prema sopstvenim mogućnostima (što podseća na ideje komunizma), ne može valjano da funkcioniše. Ideološke razlike su zamrle, kao i religijske ili nacionalne podele. Da bi se ponovo probudile potreban je kolaps celokupnog međunarodnog sistema, a za to je prilično kasno.

Mnogi su shvatili da je, umesto isticanja sile, došlo vreme prilagođavanja. Kako se sada čini, Evropljani koji su oduvek krojili svetska dešavanja to najteže prihvataju. Liberalizam koji je svet vodio tokom proteklih nekoliko decenija iscrpljen je. Kao i duše onih koji su u tom periodu platili najskuplju cenu. Toga su svesni i u Briselu pa ipak i dalje igraju na kartu rata. Ali niko sem njih se ne hvata špila.