Monodrama o reformatoru naše azbuke u Domu ćirilice

Bajina Bašta – Tokom ove godine svoje dveri za posetioce treba da otvori Dom ćirilice sa Muzejom ćirilice u Rači kod Bajine Bašte, pa se u njemu priprema stalna postavka osmišljena kao spoj vekovnog trajanja našeg nacionalnog pisma i savremenih tehnologija. Na Domu ćirilice završene su dve faze radova koje je finansirala država, uređen je i okolni prostor, napravljen park sa stazama, izgrađen savremeno osvetljen amfiteatar...

Prvi program u novootvorenom amfiteatru biće priređen 24. maja, u okviru sedme „Ćirilične baštine”, koja se u Bajinoj Bašti održava od 22. do 25. maja. Reč je o monodrami „Slušaj kako govorim – Sava Mrkalj”, koja će publiku podsetiti na prvog reformatora našeg pisma 24. maja.

Kako navode u organizacionom odboru „Ćirilične baštine”, pored završenog poetskog konkursa „Pismo duše, glas tradicije”, na koji je prispeo rekordan broj pesama o ćirilici, s pažnjom se očekuje i izvođenje monodrame o Savi Mrkalju.

„Ova predstava, nastala po tekstu profesorke slavistike sa Univerziteta u Beču Gordane Ilić Marković, u režiji Duška Aškovića i izvođenju glumca Dejana Stojakovića, biće prvi umetnički program u novom amfiteatru sagrađenom uz objekat Muzeja ćirilice”, ističu organizatori i ukazuju na značajno delo prvog reformatora azbuke.

„Sava Mrkalj (1783–1833), srpski filolog, učitelj i monah, bio je jedan od pionira reformi ćiriličkog pisma, a njegov rad je predstavljao važan korak u standardizaciji srpskog jezika i pisma. U svom delu ’Salo debeloga jera libo azbukoprotres’, objavljenom u Pešti 1810. godine, Mrkalj je predložio pojednostavljenje ćirilice. Kritikovao je upotrebu nepotrebnih slova, tvrdeći da pismo treba da bude što jednostavnije. Reforma je podrazumevala smanjenje broja slova u azbuci, ostavljajući samo bitna za precizno izražavanje zvukova srpskog jezika. Iako je Mrkaljev predlog izazvao kontroverze u vreme kada je objavljen, on je postavio temelje za prihvatanje modernih fonetskih principa. Vuk Karadžić je proširio i doradio Mrkaljeve ideje, čime je srpska ćirilica postala jedno od najsavršenijih pisama na svetu. Sava Mrkalj, koji je bio i pesnik, život je posvetio srpskom pismu i jeziku, te zaslužuje da se o njemu više zna i govori”, poručuju iz „Ćirilične baštine” dodajući da taj prvi veliki reformator srpske ćirilice još uvek nije dovoljno priznat i poznat u ovdašnjoj javnosti.

Prema zapisima o Mrkaljevoj reformi ćirilice, on je u knjižici „Salo debeloga jera libo azbukoprotres” (na 18 strana) predložio reformu ćirilice i novu azbuku sa toliko slova koliko i zvukova. „Mrkalj je postrojio dotadašnja 42 slova stare azbuke, a zatim obavio liposukciju uklonivši salo iz nje, nakon čega je srpska azbuka prvi put pokazala svoje savršeno telo”, slikovito ilustruju savremeni lingvisti, uz napomenu da je u Mrkaljevoj azbuci postojalo 26 slova, kao i zalaganje za fonetski pravopis po načelu „Piši kao što govoriš”.

Dok su tadašnji crkveni krugovi žestoko napali reformu Save Mrkalja, Vuk Karadžić je 1814. u svojoj Pismenici srpskog jezika usvojio Mrkaljevu azbuku uz određene modifikacije, tako da je četiri njegova digrama (dvoznaka) sveo na po jedan znak, a uveo je slovo dž, koga kod Mrkalja nije bilo.