„Silvija” stiže u Bitef teatru

U Bitef teatru u toku su probe za predstavu „Silvija” koja će premijerno biti odigrana u četvrtak uveče, 22. maja od 20 sati. Ovo poetsko scensko istraživanje inspirisano životom i delom Silvije Plat režira Nemanja Mijović. Dramatizaciju i dramaturgiju potpisuju Danilo Brakočević i Nemanja Mijović, a dizajn scene i kostima Ema Pavlović i Angela Božović. Glumački tandem čine Aleksandra Arizanović i Danilo Brakočević.

-Predstava „Silvija” jepozorišno istraživanje inspirisano životom i delom Silvije Plat, koje izmiče biografizmu i ulazi u unutrašnju zonu subjekta raspolućenog između intimnog, mitološkog i društvenog. Subjekt nije nosilac stabilnog značenja, već tačka pucanja, oblikovana diskurzivnim i psihofizičkim naprezanjima. Autentičnost, u svetu zadatih identiteta i usiljene jasnoće, postaje subverzivni čin. Iskrenost nije etička kategorija, već egzistencijalna nužnost. U ovom prostoru raspada, autoportret se oblikuje kao pokušaj da se bude: razumljiv. Smrt se prepoznaje kao krajnji autorski čin, trenutak u kojem subjekt preuzima odgovornost nad sopstvenim nestankom. Pisanje i smrt se susreću kao istovetni oblici izraza poslednje linije otpora, navodi Nemanja Mijović uz komentar:

-Ljubav, ili tačnije izdaja nežnosti, postaje mesto raspada mogućeg spasa. Intima, umesto utočišta čini prostor suptilne agresije. „Silvija”, oduzima moć onome koji je oblikovao svet i raskida s jezikom koji nije njen. Autoportret je proces, otvoreni čin tela koje traži značenje, ali mu istovremeno uskraćuje jezik. Telo ne ilustruje tekst, ono ga proizvodi, podriva i prevazilazi.

 „Silvija” nije samo predstava o Silviji Plat. To je predstava o svakom subjektu koji odbija, kako kaže reditelj, da bude redukovan na društveno prepoznatljive obrasce postojanja. Ovde, umetnost ne pokušava da objasni svet, već da ga izdrži: zajedno s onima koji su gurnuti u njegove pukotine. U njenoj fragmentarnosti, predstava artikuliše ono što često ostaje neizgovoreno: da je subjektivnost proces, da je krhkost čin, da je otpornost tiha. U tom svetlu, „Silvija” nije ni narativ ni omaž, već filozofska gesta, oblik svedočenja u kojem autoportret postaje način da se postojanje, makar na tren, oseti kao vlastito.