„Силвија” стиже у Битеф театру

У Битеф театру у току су пробе за представу „Силвија” која ће премијерно бити одиграна у четвртак увече, 22. маја од 20 сати. Ово поетско сценско истраживање инспирисано животом и делом Силвије Плат режира Немања Мијовић. Драматизацију и драматургију потписују Данило Бракочевић и Немања Мијовић, а дизајн сцене и костима Ема Павловић и Ангела Божовић. Глумачки тандем чине Александра Аризановић и Данило Бракочевић.

-Представа „Силвија” јепозоришно истраживање инспирисано животом и делом Силвије Плат, које измиче биографизму и улази у унутрашњу зону субјекта располућеног између интимног, митолошког и друштвеног. Субјект није носилац стабилног значења, већ тачка пуцања, обликована дискурзивним и психофизичким напрезањима. Аутентичност, у свету задатих идентитета и усиљене јасноће, постаје субверзивни чин. Искреност није етичка категорија, већ егзистенцијална нужност. У овом простору распада, аутопортрет се обликује као покушај да се буде: разумљив. Смрт се препознаје као крајњи ауторски чин, тренутак у којем субјект преузима одговорност над сопственим нестанком. Писање и смрт се сусрећу као истоветни облици израза последње линије отпора, наводи Немања Мијовић уз коментар:

-Љубав, или тачније издаја нежности, постаје место распада могућег спаса. Интима, уместо уточишта чини простор суптилне агресије. „Силвија”, одузима моћ ономе који је обликовао свет и раскида с језиком који није њен. Аутопортрет је процес, отворени чин тела које тражи значење, али му истовремено ускраћује језик. Тело не илуструје текст, оно га производи, подрива и превазилази.

 „Силвија” није само представа о Силвији Плат. То је представа о сваком субјекту који одбија, како каже редитељ, да буде редукован на друштвено препознатљиве обрасце постојања. Овде, уметност не покушава да објасни свет, већ да га издржи: заједно с онима који су гурнути у његове пукотине. У њеној фрагментарности, представа артикулише оно што често остаје неизговорено: да је субјективност процес, да је крхкост чин, да је отпорност тиха. У том светлу, „Силвија” није ни наратив ни омаж, већ филозофска геста, облик сведочења у којем аутопортрет постаје начин да се постојање, макар на трен, осети као властито.