Deveti maj – talac visoke politike

Osmog maja 1945. u Berlinskom predgrađu Karlshorst, u sali oficirske menze zgrade bivše nemačke škole vojnih inženjera, potpisana je druga kapitulacija nemačke vojske, pošto prvom kapitulacijom u Remsu u štabu Ajzenhaura Staljin nije bio zadovoljan. Četiri zastave na zidovima – sovjetska, američka, britanska i francuska – simbol su bratstva u oružju. U salu ulazi maršal Sovjetskog Saveza Georgij Žukov, glavnokomandujući maršal vazduhoplovstva kraljevskih vazduhoplovnih snaga ser Artur Teder, general Špac, admiral Baro, general Delatr de Tasinji i članovi sovjetskih, američkih, britanskih i francuskih delegacija. Malo je ljudi u sali, malo je reči progovoreno.

Maršal Žukov u pratnji glavnokomandujućeg maršala vazduhoplovstva Tedera objavljuje na ruskom da su opunomoćenici nemačke Vrhovne komande stigli da prime odredbe bezuslovne kapitulacije.

„Uvedite predstavnike nemačke Vrhovne komande”, rekao je maršal Žukov ordonansu. Nemački generali ulaze u salu. Prvi ulazi general-feldmaršal Kajtel. Njega prate general-admiral fon Frideburg i general pukovnik Štumpf. Oni zauzimaju mesta koja su im određena. Iza njih stoje ađutanti.

Maršal Žukov i glavnokomandujući maršal vazduhoplovstva Teder objavljuju: „Sada će se potpisati akt o bezuslovnoj kapitulaciji.” Ove reči prevode se Nemcima. Kajtel odobrava glavom: „Da, da, kapitulacija.”

Maršal Žukov i maršal Teder pitaju: „Imate li u rukama akt o kapitulaciji, poznajete li sadržinu akta, pristajete li da ga potpišete?” „Da, mi pristajemo”, odgovara Kajtel. On otvara svoju kožnu torbu sa dokumentima, stavlja monokl, uzima pero i sprema se da potpiše akt. Maršal Žukov ga zaustavlja.

„Ja predlažem da predstavnici nemačke Vrhovne komande lagano dođu ovamo kod stola da ovde potpišu akt.” n označava mesto gde feldmaršal treba da stane. Kajtel se diže i prilazi označenom mestu, seda za sto i potpisuje sve primerke akta o kapitulaciji jedan za drugim. To traje nekoliko minuta. Svi ćute, samo fotografski aparat škljoca. Pošto je potpisao kapitulaciju, feldamaršal Kajtel se diže i gleda oko sebe. Nema ništa da kaže, a i ne očekuje ništa. Odjednom se nasmeši… namesti svoj monokl i vrati se svom mestu kod stola nemačke delegacije. Ali pre nego što je seo, on pokaza ponovo svoju maršalsku palicu i zatim je stavi na sto. Zatim je akt o kapitulaciji potpisao general-admiral fon Frideburg i general-pukovnik Štumpf. Sve se odigralo u potpunoj tišini bez ijedne reči. Zatim su opunomoćnici Vrhovne komande Crvene armije maršal Sovjetskog Saveza Žukov i opunomoćenik Vrhovne komande Savezničkih ekspedicionih snaga glavnokomandujući maršal vazduhoplovstva Teder, kao i svedok general Špac i predstavnici Francuske delegacije general Delatar de Tasinji stavili svoje potpise na dokument.

„Članovi nemačke delegacije mogu sad da napuste salu.” Nemački generali se dižu i izlaze. Svi koji prisustvuju ovom istorijskom aktu radosno čestitaju jedan drugom pobedu. Rat je završen. Maršal Žukov rukuje se sa maršalom Tederom, generalom američke armije Špacom i sa drugim generalima. Pobeda. Čovečanstvo može da odahne. Ovako je ruska agencija Tas opisala sam čin potpisivanja kapitulacije.

„Vekovna borba slovenskih naroda... završila se pobedom. Vaša hrabrost je pobedila naciste. Rat je gotov…” „Deveti maj je dan narodne proslave – Dan pobede”. Ovo su izvodi iz Staljinovog obraćanja sovjetskim narodima preko radija i rečenica iz Ukaza Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 8. i 9. maja 1945. Time je okončan Drugi svetski rat u Evropi. Najbrutalniji i najsmrtonosniji rat u istoriji čovečanstva.

U Jugoslaviji, bez obzira što su ratne operacije nastavljene do 15. maja 1945. Predsedništvo AVNOJ-a na čelu sa predsednikom Ivanom Ribarom je toga dana izdalo posebno saopštenje kojim je deveti maj proglašen narodnim praznikom pobede i u Jugoslaviji: „Da bi se dostojno obeležio dan devetoga maja 1945. godine, kada su pobede Crvene armije i armija svih Ujedinjenih nacija krunisane bezuslovnom kapitulacijom hitlerovske Nemačke i kada je herojska Jugoslovenska armija pobednički završila svoje veliko oslobodilačko delo potpunim oslobođenjem naše otadžbine, Predsedništvo AVNOJ-a proglašava deveti maj opštenarodnim praznikom pobede. Praznik pobede, Deveti maj, slaviće se u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji kao svečan praznični dan.

Sledeće 1946. Dan pobede je definisan kao dan trijumfa slobodoljubivih naroda nad nosiocima fašističkog mraka i tiranije. Beograd je proslavio Dan pobede na najsvečaniji način – veličanstvenom vojničkom paradom, smotrom snage i discipline Jugoslovenske armije.

Dan pobede 1947. obeležavan je u znaku izgradnje zemlje i ostvarivanju Petogodišnjeg plana „koji će omogućiti svima našim narodima i sretniju budućnost”. Odata je zahvalnost žrtvama i isticana velika uloga Crvene armije. „Velika je i neocenjiva zasluga slavne Sovjetske armije i naroda koji su sa besprimernim žrtvama omogućili i rešili pobedu nad fašističkim osvajačima, i time spasili male narode od fašističkog ropstva, a čovječanstvo srednjovekovnog mraka. Velika je zasluga slobodoljubivih naroda svih ujedinjenih zemalja u velikom oslobodilačkom ratu za to, da mi danas slavimo Dan pobede u znaku mirne izgradnje i obnove svoje porušene zemlje.”

Već 1948. u Jugoslaviji nije obeležen Dan pobede niti su prenošene vesti iz Sovjetskog Saveza. Dugi niz godina, počev od 1948. godine, ovaj praznik se ni u SSSR-u nije slavio pompeznim događajima, pa čak nije bio ni „crveni dan kalendara”. Iako je postojalo snažno pamćenje, Dan pobede zvanično je postao državni praznik u Rusiji i još 15 republika SSSR-a tek 1965. na 20. godišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Tada je održana i velika vojna parada. Parade su održane ponovo 1985. i 1990. godine, nakon čega se održavaju svake godine. Taj običaj se zadržao do danas, s tim što mu je poslednjih godina pridodata i svojevrsna građansko-patriotska manifestacija „Besmrtni puk” (nastala 2007), koja je prihvaćena i postala međunarodni javni pokret za očuvanje ličnog sećanja u oko 80 zemalja. Potomci ratnika na Dan pobede marširaju u koloni ulicama gradova sa fotografijama svojih rođaka – koji su se borili ili stradali u ratu.

Danas, u političkoj i javnoj sferi dominantno je pitanje ko je dao najveći doprinos slamanju fašističkih sila i odnos prema doprinosu i žrtvama Crvene armije i SSSR u slamanju, ali i oslobođenju ne samo SSSR nego i velikog broja zemalja istočne i centralne Evrope. U odgovorima na ova pitanja ističu se različiti argumenti, govori se o reviziji istorijskih činjenica, izjednačava se fašizam i komunizam, ruše spomenici, relativizuju žrtve, jedni upozoravaju na obnovu nacističkih i fašističkih ideja, drugi to odbacuju i slično.

Iako se u mnogim zemljama i na različite načine obeležava i komemoriše izostaje ne samo jedinstveno obeležavanje nego i jedinstveno vrednovanje i sećanje na taj dan. Za jedne je to Dan pobede u velikom Otadžbinskom ratu i obeležava se vojnom paradom, za druge je to dan sećanja na žrtve rata, za treće je dan tuge, zamena jedne okupacije drugom i u novije vreme, od 1985. to je i Dan Evrope. Sadašnjost i politička realnost bitno utiču na vrednovanje događaja od pre 80 godina i sadašnjost meri i vrednuje istoriju, bez uzimanja u obzir kontekst vremena i vrednosnog sistema iz 1945. godine.

Pobeda u Drugom svetskom ratu bila je rezultat zajedničkih napora antihitlerovske koalicije, gde su SSSR i SAD i Velika Britanija igrali ključne, ali različite uloge. Iako je pobeda bila zajednička, doprinos pobedi, a posebno tragičan bilans vojnih i civilnih žrtava, nije bio isti. Na toj pobedničkoj strani je bila i Jugoslavija, a posebno srpski narod koji zbog svojih žrtava, stradanja i borbe protiv fašizma, ima valjane razloge da obeležava dan pobede u Drugom svetskom ratu. Ali kao evropska zemlja i narod koji pripada i deli vrednosti evropskih naroda, a koji nije niti će skoro biti član Evropske unije, treba da obeleži i Dan Evrope. Ne da jedan praznik zameni drugim, već da obeležava oba prema svom nahođenju i svojim, dobro i hladno promišljenim interesima, jer je svaki od njih važan i jedinstven i za Srbiju danas i sutra.

*Istoričar