Moj odgovor Nataši Kandić

Posle kratkog razmišljanja odlučila sam da, suprotno svom običaju, odgovorim Nataši Kandić. Za to imam najmanje tri razloga: prvo, cenim njen doprinos u razotkrivanju ratnih zločina i pomoći srpskom društvu da razume osnovne principe i značaj humanitarnog prava; drugo, smatram da je njen stav da Srbiju treba zaustaviti u njenom približavanju Evropskoj uniji sve dok apsolutno svi uslovi (a iz teksta se čini da je Nataša spremna da dodaje i nove) ne budu potpuno ispunjeni – kontraproduktivan, i vodi izopštavanju Srbije iz evropskih integracija; i treće, verujem da sam postigla ravnotežu i objektivnost u svom javnom delovanju usmerenom ka osiguranju evropske perspektive Srbije kada me sličnom žestinom optužuju i napadaju i s „patriotskog” i s „antipatriotskog” fronta (pogledati komentare mojih tekstova na sajtu „Politike”, nacističke sajtove na čijim sam listama za odstrel, ali i tekstove koje kontinuirano objavljuju „E-novine”, komentare na blogovima B92).

Tekst Nataše Kandić obiluje nizom čudnih, nesuvislih i netačnih argumenata. To čudi i zabrinjava: kao da je taj tekst pisala pod pritiskom ili, nedajbože, strahom od nekoga ili nečega, pa nije ni domislila argumente ni proverila neke bitne činjenice. Na primer, ona svoj tekst završava, pretpostavljam, svojim najsnažnijim argumentom, i to protiv kritike dvostrukih standarda: „Što se tiče optužbe iz kruga vlasti da je EU popustljivija prema Hrvatskoj, ne stoji. Tačno je da je EU sa Hrvatskom potpisala SSP pre hapšenja Ante Gotovine ali se u tom trenutku u Haškom tribunalu pouzdano znalo da je Gotovina lociran i pred hapšenjem”.

Budući da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) s Hrvatskom potpisan 28. oktobra 2001. a Gotovina uhapšen 7. decembra 2005. godine, Nataša Kandić ili hoće da nam kaže da je Haški tribunal čekao više od četiri godine da uhapsi Gotovinu, za koga je tačno znao gde se nalazi, ili je potpuno pobrkala činjenice i odluku o početku pregovora o pristupanju EU, koja je doneta 3. oktobra 2005, poistovetila s potpisivanjem SSP-a iz 2001. U sukobu s nategnutom tezom loše su prošle činjenice.

Neko ko s takvim autoritetom kao što to ona čini govori o procesu evropskih integracija i osnovnim pretpostavkama koje Srbija mora da ispuni da bi imala pravo na primenu SSP-a morao bi da zna da posle potpisivanja SSP-a sledi njegova ratifikacija u parlamentima svih zemalja članica.Istovremeno se može predavati molba za kandidaturu za članstvo u EU, pa sledi ispunjavanje jednog veoma obimnog upitnika od nekoliko hiljada pitanja da bi se proverila spremnost aplikanta pre no što se kandidatura prihvati. Tek nakon toga donosi se odluka o početkupregovora o pristupanju. Dakle, da ne bude zabune, za Hrvatsku je hapšenje Gotovine bio uslov da započne pregovore o pristupanju, za Srbiju je hapšenje Mladića i Hadžića uslov da se odobri primena SSP-a.

Naravno, EU može, za svaku zemlju, da promeni usloveza prijem – u krajnjem, mi tražimo prijem u njihove redove, a ne obrnuto – ali ni EU ni Nataša Kandić ne mogu da tvrde da su uslovi isti za sve kada je, upravo, na primeru Srbije i Hrvatske potpuno jasno da to nije slučaj. Uverena sam da ovakvo nepoznavanje činjenica, kakvo je Nataša demonstrirala u svom tekstu, samo ometa razumevanjesame suštine uslova, koje je postavila EU, te doprinosi slabljenju umesto jačanju evropske perspektive Srbije.

Zaista, u kontekstu debate o evropskoj budućnosti naše zemlje i celog regiona, manje je bitno šta to Nataša Kandić konkretno zamera meni. A to je teško i razaznati iz ovog kratkog, ali zato zbrkanog teksta. Jasno je, doduše, da je veoma nezadovoljna, kako mojim delovanjem, tako i mojim tretmanom u Srbiji, ali i u EU. Optužuje me, između ostalog, da sam delila stavove grupe pragmatičnih organizacija civilnog društva koje su se zalagale za potpisivanje SSP-a i pre hapšenja Mladića i Hadžića, da sam se i u svom nedavnom intervjuu „Libr belžiku” kritički osvrnula na odlaganje primene SSP-a i, čak, poistovetila napore za hapšenje Mladića sa zakonskim činom hapšenja. Verujem da je ona pogrešno pročitala ono što sam rekla, jer ne mogu da zamislim da je namerno neistinito protumačila moje reči. (Inače, tekst intervjua je dostupan na sajtu „Libr belžika”, a prikaz intervjua i na sajtu „Politike”.)

Ali izgleda da je takvo iskrivljeno tumačenje Nataši Kandić bilo neophodno da bi još jednom naglasila svoj stav da je „hapšenje te dvojice ključ za uspostavljanje vladavine prava, potpune demokratske kontrole nad institucijama i za dalju fazu evrointegracije Srbije”. Ne znam šta bi vrsni pravnici rekli za ovaj argument – ja nisam pravnica, a nije ni Nataša Kandić. Ali mi je kao sociologu jasno da je hapšenje Radovana Karadžića bilo izuzetno važno za proces oslobađanja Srbije od strašne hipoteke ratnih zločina, da bi, najverovatnije, bilo nemoguće bez potpisivanja SSP-a uoči izbora (jer je to potpisivanje ohrabrilo proevropske birače da izađu na izbore).Ali da je, takođe, sasvim nedovoljno da se nešto značajnije pomeri u pravcu vladavine prava bez ozbiljne reforme institucija, a, pre svega, državne administracije i pravosuđa.

Zanimljivo je, da samo primetim, da Nataša izručenje Karadžića i Župljanina tretira kao minornu stvar, samo kao argument vlasti da traži više razumevanja od EU. Da li bi tom izručenju pripisivala mnogo veći značaj da se nije desilo?

Možda je zaista „pragmatično” tražiti od čelnika EU da podrže brže približavanje Srbije porodici evropskih država u cilju njenog institucionalnog i materijalnog osnaživanja i jačanja evropskih vrednosti i standarda. Možda bi Srbiju i dalje trebalo kažnjavati i izopštavati, a sve u cilju njene „evropeizacije”. Samo se bojim da bi se taj recept pokazao nedelotvornim, pa i pogubnim ne samo za evropsku perspektivu Srbije već i upravo za ono do čega je Nataši, navodno, najviše stalo: za ozbiljno i suštinsko suočavanje s prošlošću. Možda su Nataša Kandić i njeni istomišljenici u pravu kada ovu vlast nazivaju „osionom i bahatom” (kad ih, eto, ne sluša), ali pitam se da li bi Srbijau kojoj bi radikalsko-narodnjačka koalicija bila na vlasti, a koja je mogla da pobedi samo da je proevropska struja bila malo slabija, bila bolja i za koga: za one koji ovu zemlju zaista nastoje da učine delom Evropske unije kako bi njeni građani gradili jedno istinski demokratsko i razvijeno društvo, ili za one koji bi tada i dalje bili slavljeni kao heroji ili žrtve takve antievropske, nedemokratske i nacionalističke vlasti.

Na kraju, želim da naglasim da sam ubeđena da su istupanja i aktivnosti Nataše Kandić korisni za Srbiju, jer dokazuju meru demokratičnosti našeg društva. Što se mene tiče, ovim odgovorom na njen tekst, koji je i napisan da bi isprovocirao moju reakciju, završavam ovu polemiku, jer za njeno nastavljanje nemam ni vremena ni interesa.

Predsednica Fonda za političku izuzetnost