Ruženje jezika

Nisam jezički čistunac, ali se trudim da pravilno govorim i upotrebljavam primerene, lepe i opisne reči iz bogatog srpskog nam jezika i još raznovrsnijeg rečnika. Međutim, ježim se od svakodnevnih, nakaradnih i uvreženih rogobatnih i nesuvislih reči koje ama baš ništa ne znače, a zagađuju naš lepi jezik.

Skoro dve trećine života pišem. Međutim, kao takvom prosečnom piscu i pripovedaču smetaju mi u dnevnom žargonu uvrežene i korišćene, a u pisanju pogotovo ružne reči, koje u našem, srpskom jeziku nemaju mesta i dozlaboga ga ruže.

Ovom prilikom molim sve koji ih upotrebljavaju da razmisle o njihovoj neophodnosti i izbace ih iz dnevne, jezičke i pisane upotrebe.

Navešću najkonkretnije i najčešće primere koje čujemo svakodnevno, čak i na televiziji, čitamo u novinama, kao da su prošle sve lektorske filtere i uredničko opremanje.

Najpre, para me uši kada se često upotrebljava, čak i od znalaca, „dugi niz godina”, kao da niz nije dug, nego postoji i kratak.

Kada se kaže „u naseljenom mestu” s odrednicom i nazivom tog mesta, pitam se ima li i nenaseljenih sela i gradova. Fraza se često koristi kao deo svakodnevnog govora i pisanja.

Zatim, imamo odomaćene izraze „jako lepo”, „jako ružno”, „jako slabo”, pa se pitam zašto se lepota, ružnoća i slabost povećavaju dodatkom jako, jer je suprotnost od jako – slabo.

Takođe imamo i obraćanja poput „puno te volim”, pa se pitam zašto nema i suprotnosti „prazno te volim”.

Tu su i uobičajeni izrazi „par meseci”, „par godina”, pa se pitam šta je sa neparnim mesecima, neparnim godinama u sličnim primerima.

Očigledno je da kultura javnog i pisanog govora varira između književnih, pravopisnih i gramatički ispravnih reči do ovih žargonskih, koje su se toliko odomaćile da ih javno upotrebljavaju i koriste čak i oni visokopozicionirani jezički stručnjaci koji bi trebalo da budu dosledni, posvećeni učitelji i prezenteri čiste, pravilne upotrebe srpskog jezika.

Ivan Babić,

novinar, Vršac