Počeo 78. kanski festival

78. KAN

Kan - Prvi put u istoriji Kanskog filmskog festivala dogodilo se da se za film otvaranja odabere dugometražni debitantski film i to onaj koji je režirala žena. Naravno, Francuskinja.

Ukoliko je kanskom čelniku Tjeriju Fremou zadatak bio da po „političkoj korektnosti” i procentualno ispuni poželjne (statističke) kvote unutar glavnog takmičarskog programa, onda se može reći da je taj zadatak ispunjen, ali uz žrtvu. Jednostavno, debitantsko delo „Ostavi jedan dan” Ameli Bonen (Amelie Bonnin) nije dostojno da se njim otvori još uvek najvažnija svetska filmska manifestacija poput kanske, čija publika tradicionalno očekuje da film otvaranja bude nešto što će se zauvek pamtiti. U tom kontekstu film Ameli može brzo da ode u zaborav. Ali, ne i iz srca ponosnih Francuza koji dominiraju u svim programima 78. Kanskog filmskog festivala, kao autori, producenti ili koproducenti. Kan sve više služi kao veliki štit filmske industrije ove zemlje od američke, tačnije holivudske dominacije, što u svetlu mogućih posledica novouvedenih „Trampovih carina” sada dobija još veći značaj. Značajnom dominacijom francuskih filmova kočoperni i prkosni Fremo je na svoj način „uzvratio udarac”. A komotno je mogao da otvori festival uz veliki prasak, u vidu svetske premijere „Nemoguće misije 8” sa Tomom Kruzom, kada ga je već odabrao za prikazivanje van konkurencije.

Svečano veče početka 78. Kana začinjeno je uručenjem počasne „Zlatne palme” legendarnom Robertu de Niru i tek onda je platno velikog Teatra „Limijer” prepušteno filmu „Ostavi jedan dan”, koji zapravo predstavlja proširenu verziju „Cezarom” (2023) nagrađenog istoimenog kratkog filma Ameli Bonen. I jedan i drugi prožeti su nostalgičnim tonovoma na temu prve, do kraja neostvarene ljubavi koja se nikada ne zaboravlja. Za razliku od svog kratkog, Ameli Bonen je ovaj svoj dugometražni film zamislila kao neku vrstu mjuzikla. Ili, tačnije, filma u kojem se za njega komponovana muzika peva. Povremeno i igra.

Glavnu ulogu Ameli Bonen, u skladu sa svojom feminističkom perspektivom, sada poverava ženskoj protagonistkinji Sesil, četrdesetogodišnjoj uspešnoj kuvarici, odnosno šefu i zvezdi popularnog kulinarskog TV šoua, koju igra Žilijet Arman. Ona se, usred priprema za otvaranje svog specijalizovanog restorana u Parizu i iznenadne spoznaje da je u drugom stanju, vraća u svoje ruralno rodno mesto u kojem njeni roditelji i dalje drže restoran njenog detinjstva. Tu posle mnogo godina ponovo sreće Rafaela (Bastijen Bujon) i već pri prvom susretu jasno je da prva ljubav zaborava nema, jer je bila upravo onakva kakvu ju je opisala naša Desanka Maksimović – „Sreća je lepa samo kad se čeka i dok od sebe samo nagoveštaj da.”

Rediteljka, koja je inače diplomirala grafičku umetnost, otvara veliki prostor kompozitorki i glumici Žilijet Arman, koja je odabrala francuske pop pesme da budu utkane u ovu ljubavnu, ali i porodičnu priču. Ameli Bonen i Žilijet Arman zajedno stvaraju muzičku partituru sećanja na ranu mladost. „Ostavi jedan dan” postaje tako nežan film o vezama, o pojedincima, o mestima, o uspomenama i onim nevidljivim nitima koje traju. Čak i kada godine prođu, a udaljenosti postanu veće. U tom smislu nostalgična bioskopska publika će ga voleti. Naročito ona koja bi ga možda najradije gledala u bioskopima pod otvorenim nebom. Idealan je za taj prostor...

ANTERFILE

Sto godina Čaplinove „Zlatne groznice”

(Foto 78. FDC/ Roy Export Company Ltd)

Kan - Program „Kanski klasici” otvoren je restauriranom i digitalizovanom kopijom Čaplinovog remek-dela „Zlatna groznica” i to na 100. godišnjicu od njegove zvanične premijere 1925. godine.

Pre tačno jednog veka veliki Čarli Čaplin je osmislio ideju za ovaj film još 1896. godine na osnovu fotografije zlatne groznice na Klondajku (Kanada). Film prati siromašnog, usamljenog tragača za zlatom – Skitnicu. Zarobljen u snežnoj mećavi, sklonište je našao u izolovanoj kolibi koju je morao da deli sa traženim kriminalcem i drugim tragačem za zlatom dok ih sve nadvija glad. Ovaj film sadrži određene simbolične scene Čaplinovog snimanja filmova, kao što su scena jedenja cipela i „kotrljanje za večerom”. Iako je film „Zlatna groznica” u to vreme objavljen kao nemi, danas postoji druga verzija, kraća i sa muzičkom podlogom koju je sam filmski autor prikazao 1942. godine...