Почео 78. кански фестивал

78. КАН

Кан - Први пут у историји Канског филмског фестивала догодило се да се за филм отварања одабере дугометражни дебитантски филм и то онај који је режирала жена. Наравно, Францускиња.

Уколико је канском челнику Тјерију Фремоу задатак био да по „политичкој коректности” и процентуално испуни пожељне (статистичке) квоте унутар главног такмичарског програма, онда се може рећи да је тај задатак испуњен, али уз жртву. Једноставно, дебитантско дело „Остави један дан” Амели Бонен (Amelie Bonnin) није достојно да се њим отвори још увек најважнија светска филмска манифестација попут канске, чија публика традиционално очекује да филм отварања буде нешто што ће се заувек памтити. У том контексту филм Амели може брзо да оде у заборав. Али, не и из срца поносних Француза који доминирају у свим програмима 78. Канског филмског фестивала, као аутори, продуценти или копродуценти. Кан све више служи као велики штит филмске индустрије ове земље од америчке, тачније холивудске доминације, што у светлу могућих последица новоуведених „Трампових царина” сада добија још већи значај. Значајном доминацијом француских филмова кочоперни и пркосни Фремо је на свој начин „узвратио ударац”. А комотно је могао да отвори фестивал уз велики прасак, у виду светске премијере „Немогуће мисије 8” са Томом Крузом, када га је већ одабрао за приказивање ван конкуренције.

Свечано вече почетка 78. Кана зачињено је уручењем почасне „Златне палме” легендарном Роберту де Ниру и тек онда је платно великог Театра „Лимијер” препуштено филму „Остави један дан”, који заправо представља проширену верзију „Цезаром” (2023) награђеног истоименог кратког филма Амели Бонен. И један и други прожети су носталгичним тоновома на тему прве, до краја неостварене љубави која се никада не заборавља. За разлику од свог кратког, Амели Бонен је овај свој дугометражни филм замислила као неку врсту мјузикла. Или, тачније, филма у којем се за њега компонована музика пева. Повремено и игра.

Главну улогу Амели Бонен, у складу са својом феминистичком перспективом, сада поверава женској протагонисткињи Сесил, четрдесетогодишњој успешној куварици, односно шефу и звезди популарног кулинарског ТВ шоуа, коју игра Жилијет Арман. Она се, усред припрема за отварање свог специјализованог ресторана у Паризу и изненадне спознаје да је у другом стању, враћа у своје рурално родно место у којем њени родитељи и даље држе ресторан њеног детињства. Ту после много година поново среће Рафаела (Бастијен Бујон) и већ при првом сусрету јасно је да прва љубав заборава нема, јер је била управо онаква какву ју је описала наша Десанка Максимовић – „Срећа је лепа само кад се чека и док од себе само наговештај да.”

Редитељка, која је иначе дипломирала графичку уметност, отвара велики простор композиторки и глумици Жилијет Арман, која је одабрала француске поп песме да буду уткане у ову љубавну, али и породичну причу. Амели Бонен и Жилијет Арман заједно стварају музичку партитуру сећања на рану младост. „Остави један дан” постаје тако нежан филм о везама, о појединцима, о местима, о успоменама и оним невидљивим нитима које трају. Чак и када године прођу, а удаљености постану веће. У том смислу носталгична биоскопска публика ће га волети. Нарочито она која би га можда најрадије гледала у биоскопима под отвореним небом. Идеалан је за тај простор...

АНТЕРФИЛЕ

Сто година Чаплинове „Златне грознице”

(Фото 78. FDC/ Roy Export Company Ltd)

Кан - Програм „Кански класици” отворен је рестаурираном и дигитализованом копијом Чаплиновог ремек-дела „Златна грозница” и то на 100. годишњицу од његове званичне премијере 1925. године.

Пре тачно једног века велики Чарли Чаплин је осмислио идеју за овај филм још 1896. године на основу фотографије златне грознице на Клондајку (Канада). Филм прати сиромашног, усамљеног трагача за златом – Скитницу. Заробљен у снежној мећави, склониште је нашао у изолованој колиби коју је морао да дели са траженим криминалцем и другим трагачем за златом док их све надвија глад. Овај филм садржи одређене симболичне сцене Чаплиновог снимања филмова, као што су сцена једења ципела и „котрљање за вечером”. Иако је филм „Златна грозница” у то време објављен као неми, данас постоји друга верзија, краћа и са музичком подлогом коју је сам филмски аутор приказао 1942. године...