Studentski bunt na raskrsnici

Više od pola godine „društvenih gibanja”, predvođenih studentima svih državnih fakulteta, menjalo je srpsko društvo i politiku. Ali, nije ih još definitivno promenilo. Ono što znamo jeste da bez upornog studentskog bunta i blokada fakulteta, uličnih protesta, šetnji, trčanja i „bicikliranja”, kao i sada skoro ugašenog protesta po školama, ne bi bilo ni ovog delimičnog objavljivanja dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu; hapšenja osumnjičenih za (posrednu) smrt 16 lica u Novom Sadu; tri tužilačke istrage; u martu najvećeg beogradskog protesta (bez epiloga, ali, kažu, sa zvučnim topom); pada vlade; predlaganja pa odbacivanja „prelazne vlade”; ukidanja plata na univerzitetu sofističkim (neustavnim) pravnim manevrima; nakana o gašenju postojećih univerziteta(?!); pokušaja osvajanja fakulteta policijom; privođenja i pozivanja profesora (posebno rektora BU) i studenata u javnu i tajnu policiju, a sada i u vladu na pregovore; instaliranja „ćacilenda”  i nekakvih pretorijanaca ispred najviših institucija (skupštine i Predsedništva); a sve to praćeno nepojmljivom mrzilačkom propagandom antimedijskih glasnogovornika vlasti. 
S druge strane pak, oni vladajući i sam „vladar” posebno, uplašeni koliko i bunovni, ne odstupaju jer su, plašimo se, bodreni od evroatlantskih im saveznika, Kine i Rusije (po cenu svih naših prirodnih bogatstava?). Ne znajući do kada će ta podrška potrajati, uočljiva je rigidnost vlasti i manjak osećaja za novu stvarnost u zemlji. I to svakodnevno, u nesuvislostima o: stranim (hrvatskim) plaćenicima, rušenju države, atentiranju predsednika, otimanju vlasti, propasti vaskolikog „srpstva”, zamenjivanju tužilaca i sudija (podobnima?), pomenutog ukidanja budžetskog visokog obrazovanja, i u onim nešto manje zlokobnim koještarijama, kao što su: uništavanje privrede, odustajanje investitora, ugrožavanje slobode kretanja kao opravdanje gaženja i napada na ugrozitelje, bajke o onima „koji bi da uče”… 
Nova raskrsnica na kojoj se konačno otvoreno sreću studenti (u blokadi) i politika, zove se – izbori. Ako su nedovoljno razrađenu opozicionu ideju prelazne vlade studenti skoro listom ignorisali, zamišljajući tek neku čistunski apolitičnu vladu stručnjaka, stvari s izborima su sasvim drugačije. Ostatke ideje o prelaznoj vladi u delu opozicije zamenio je pun politički zahtev „na izbore!” , već razrađen strukturom buduće izborne liste. Po izjavama, 250 mesta budućih kandidata biće, od strane plenuma u univerzitetskim centrima, ponuđeno različitim društvenim slojevima (klasama): profesorima i nastavnicima, radnicima i zemljoradnicima, novinarima, odnosno svima koji su studente podržavali – očekivano bez aktivnih političara i, iznenađujuće, bez samih studenata. 
Iako bi „studentska lista” (bez studenata) bila, po nekim anketama, najpopularnija na izborima, pogotovo ako bi je podržale sve opozicione stranke, „zec je još u šumi”, jer izborna trka nije ni na vidiku. Četvorogodišnji mandat skupštinskog saziva ističe za dve i po godine (krajem 2027) pa bi za razrešenje ove krize bilo neophodno raspisati vanredne izbore. Ali, to predsednik republike (po Ustavu na predlog vlade) sada ne želi da učini, pa je jedina mogućnost njegovog odobrovoljavanja nastavak širokog društvenog pritiska (blokade, okupljanja, protesti, štrajkovi). Ili je možda dovoljan „mig” pomenutih saveznika izvana? 
Kako bilo, studentski poziv na izbore, za sada, ne prati zahtev za fer promenom izbornih uslova (finansiranje predizbornih aktivnosti, objektivnost medija, eliminisanje funkcionerske kampanje i „sigurnih glasova”, tačnost biračkog spiska). Otuda se deo opozicije našao zatečen, u raskoraku, zašto učestvovati na takvim izborima. Iako ima argumenata za neučešće, pozitivan odgovor mogao bi da bude da je društvo, uz vođstvo mladih, maltene „preko noći”, konačno sazrelo da dokaže da je smenjivost vlasti i u Srbiji normalna stvar. Na izborima, čak i sa njihovim „pravilima” – još samo da ih raspiše.

*Profesor Pravnog fakulteta 
u Novom Sadu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista