Varljivi parkovi nad betonom

Decenijama već u toku je takozvano betoniranje Beograda – nova gradilišta niču na sve strane, zida se punom parom, šire se stambeni i poslovni kvadrati... Nažalost, često se sve to izvodi neplanski, na štetu prirode, samim tim i „običnog” čoveka. Posebno zabrinjavajuć je trend „uziđivanja” poslovnog prostora u zemlju, odnosno izgradnja podzemnih parkinga ispod već postojećih zelenih površina. Nije za utehu ni naknadno ozelenjavanje betonskih ploča jer zelenilo bez prirodnog zemljišnog sloja ne ispunjava svoju punu svrhu.    
Da li zelena površina može biti zelena ako je ispod nje – betonska garaža? 
Doktor Ivan Simić sa Arhitektonskog fakulteta navodi nekoliko primera nove gradnje koja ispod navodnih parkova i zelenih koridora „krije” hiljade kvadrata poslovnog prostora.
– Na Novom Beogradu, koji i dalje predstavlja najveći prostorni resurs centralnog područja grada, u toku je izrazito negativan trend planiranja masivnih podzemnih kvadratura koje ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina. Novi planovi detaljne regulacije i urbanistički projekti kao što su Plan generalne regulacije za područje IMT-a i novi urbanistički projekti duž Ulice Jurija Gagarina povećavaju svoje kvadrature gotovo pa „neprimetno” i na štetu kontakta sa prirodnim tlom – upozorava dr Simić, ekspert za urbanizam i prostorno planiranje.
Ovi planovi i projekti se u javnosti promovišu kao zelene oaze, linijski parkovi i koridori, ali oni uključuju ogromne podzemne objekte, naročito podzemne garaže, ispod svojih planiranih zelenih elemenata. Plan detaljne regulacije za područje IMT II je veoma ilustrativan primer kako se podzemne građevinske linije koriste tako da ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina, smatra dr Simić. 
– Ono što se ovim planom, ali i u javnosti, promoviše kao „zelena linija” u velikoj meri, minimum 46 odsto, nalazi se iznad podzemnih nivoa planiranih objekata ili u sklopu parcela za druge javne namene. To znači da je za zelenilo u kontaktu sa tlom preostalo veoma malo prostora i to u vidu relativno uskih koridora. U kombinaciji sa drugim sadržajima koji takođe spadaju u „slobodne površine”, zelenilo se ovde može ostvariti većinski u vidu drvoreda, ali bez prostora za park koji može da podrži usluge eko-sistema – objašnjava naš sagovornik.
A zašto je ovo ozbiljan problem? 
„Usluge” koje bi zelenilo trebalo da omogući, podseća dr Simić ne služe samo za potrebe komfora i rekreacije stanovnika, već se one prepoznaju kao eko-sistemske i ključne su za prilagođavanje i opstanak ne samo ljudi, već i celokupne žive zajednice u okviru jednog urbanog ekosistema. A da bi zeleni prostori u gradu uspešno odgovorili ovoj svrsi nije više dovoljno razmatrati ih samo kroz kvantitet i dostupnost. 
– Kako bi moglo da omogući ekosistemske usluge, ključno svojstvo zelenila je zemljište. Prirodni zemljišni pokrivač i nepromenjeni slojevi zemljišta neophodni su za osnovne metaboličke procese jednog ekosistema koji se ogledaju kroz kruženje materije i protok energije. Uzmimo samo kao jedan primer poroznost. Prirodno zemljište može da upije mnogo veće količine vode od žardinijera, zelenih krovova, fasada i drugih rešenja koja jesu „zelena”, ali koje ne odlikuje kontakt sa prirodnim tlom. Ukoliko pratimo koncept „grada sunđera”, svi ovi mali elementi imaju ulogu finih receptora i primaju atmosferske vode koje dalje preko prirodnih drenažnih puteva i bioretenzija opet završe u prirodnom tlu, zaokružujući tako svoj ciklus. Sistem sunđera se tako sastoji od velikih i malih upijača koji zajednički daju doprinos u sprečavanju urbanih poplava kada pojedine ulice postaju bujični vodotokovi, a naselja privremena „jezera” – navodi dr Simić.
Još jedan ilustrativan primer ugrožavanja ključnog elementa zelene infrastrukture je i urbanistički projekat za podzemnu garažu ispod parka kod hotela „Bristol”. Ovaj park je jedini veći element zelene infrastrukture u uslovima visoke izgrađenosti Savamale, koja je dodatno opterećena izgradnjom Beograda na vodi. U takvim uslovima je potpuno očuvanje zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom apsolutni prioritet. 
– Umesto da su se rešenja za parkiranje tražila u okviru drugih, pre svega privatnih parcela na području Beograda na vodi, žrtvovan je javni park koji bi izgradnjom podzemnih garaža bio ekološki devastiran – tvrdi „Politikin” sagovornik.
I dok je Beograd još u kandžama investitorskog urbanizma, mnogi evropski i svetski gradovi odustaju od agresivne intervencije na tlu, uvodeći regulativu koja ograničava podzemne nivoe objekata, a nekadašnje industrijske lokacije tretiraju kao dragoceni resurs u centru grada gde se zelene površine mogu širiti i revitalizovati. Jasno je da u urbanim sredinama ne možemo računati samo na površine koje su u direktnom kontaktu sa tlom, ali njihovo prisustvo mora biti planski definisano i zakonski obezbeđeno ne bi li „zeleni sistem” funkcionisao.