Kultura katastrofe

Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga iz Pariza

Grk sam po strasti za Hektorom, Ahilom i Antigonom, Jevrejin po divljenju prema Isusu i Kafki, a hrišćanin preko Đota i Šekspira. Musliman sam po maternjem jeziku i ništa me više ne deprimira od pitanja zašto imam tako zamagljenu predstavu o identitetu – kaže libansko-francusko-kanadski pozorišni pisac Vajdi Muavad, reditelj i glumac uz to, umetnički direktor pozorišta u Otavi i jedna od najzapaženijih pozorišnih ličnosti u Francuskoj, gde se trenutno izvode dva njegova komada, „Sami” i „Požar”( koji je 2004. godine nagradila kritika kao najbolju predstavu na francuskom jeziku).

Četrdesetogodišnji Muavad je sa osam godina napustio Liban, da bi se posle nekoliko godina provedenih u Parizu preselio u Montreal, nakon što su francuske vlasti odbile da mu produže boravak. Njegov povratak je trijumfalan. Pariska publika pozdravlja izvođenja njegovih komada dugim ovacijama. Muavad je asocijativni umetnik narednog pozorišnog festivala u Avinjonu, koji ga je pozvao da predstavi svoju viziju pozorišta, zasnovanog na tekstu, nakon godina u kojima su pozorišne tendencije bile okrenute telesnom izrazu.

„Kada nešto istražujemo, pravimo eksperimente koje vršimo u laboratoriji. U mom slučaju laboratorija je rat, egzil, porodica, jer me je to obeležilo” – objašnjava Muavad svoje tematske preokupacije. „Moji likovi su često suštinski nezadovoljni, ali ne znaju zbog čega, u početku čak nisu ni svesni toga, ali se nešto desi i oni shvate da je ranije u njihovom životu postojalo ushićenje, radost, i u tom trenutku se javlja želja da je ponovo pronađu. Koja je svrha postojanja ako nema tog ushićenja, te strasti? Nisam mogao da zamislim da pišem o nekim teškim socijalnim temama, kao što je, recimo, problem pretučenih žena, ili problemi adolescenata sa drogom. To su konkretni i ozbiljni problemi, ali ja ne znam da pišem o tome.”

Odakle ta potreba da se vraćate Libanu kao imaginarnom prostoru, koji ste napustili kao dete i koji se samo u tragovima zadržao u vašem sećanju?

U Libanu je sećanje nemoguće. To je sa jedne strane dobro, zato što nikada ne čujemo da neko kaže: „1532. godine si ubio mog oca”. Nema tog prenošenja sećanja koje hrani zastrašujuću mržnju, kao što je slučaj kod vas.

Ali, sa druge strane, nema nikakvog odnosa prema sećanju, i onda ponovo dolazi do katastrofe. Onaj ko je hteo da ubije nekoga pre dve godine, danas je sa njim u istoj koaliciji. To je nezamislivo, ali je tako. Pre tri godine te dve frakcije su se ubijale, poginuli su sinovi, ćerke, majke, a danas su se udružile kako bi napale treću frakciju. Sećanje ne postoji.

Ovo odsustvo sećanja vas je nateralo na ovo traganje za poreklom kroz pozorište?

Moji roditelji nikada nisu smatrali da je važno da objasne šta će da se desi, da ćemo da napustimo zemlju i odemo u neku drugu zemlju. Odgovore nisam dobio ni na pitanja koja sam kasnije postavljao: „Zašto smo otišli? Ko je pucao na koga? Zbog čega?”. Jedini odgovor koji sam dobio bio je: zaboravi, to je prošlost.

Tu nemogućnost da objasne šta se desilo, u početku sam donekle tumačio time što su mnogo patili, pa nisu imali želju da ponovo prolaze kroz to, ali sam potom shvatio da je to zapravo iz kukavičluka. Ne samo da je postojalo odbijanje da se kaže, već i same potrebe da se sazna. Čini mi se da mi se tada usadio bes koji je prisutan u svim mojim komadima, a to je bes prema roditeljima.

Kao u grčkim tragedijama, i u vašim dramama postoji momenat obrta kada dolazi do tragične spoznaje…

Od grčkih autora najviše me pogađa Sofokle, zato što su njegovi komadi izgrađeni oko ove spoznaje, do koje dolazi u trenutku kada čovek shvata da je imao pogrešnu predstavu o sebi. Oni koji kažu: „Ja nikada neću nekoga da ubijem” mogu da budu opasni, zato što su ubeđeni da nikoga neće da ubiju. Verujem u to da se svi u jednom trenutku pronađemo suočeni sa samim sobom, i da ono što otkrijemo nije nužno lepo. Predstaviti taj trenutak u pozorišnom komadu je veoma važno.

Vaše drame, ipak, ostavljaju nadu, kao u poslednjim rečima u komadima Sare Kejn…

To je jače od mene. Ne mogu da završim predstavu drugačije, jer imam utisak da je najpretencioznije reći da nema nade, kao da kažem da posle mene nema ničega, da sam poslednja karika. Da nema te poslednje rečenice u komadima Sare Kejn, koja je u suprotnosti sa svim ostalim, bili bi manje interesantni.

Kako je egzil uticao na vaše formiranje?

To možemo da posmatramo sa različitih nivoa. Egzil mi je doneo mogućnost da živim u miru, ali, sa druge strane, kao da mi se glava raspala na delove, zato što sam otkrio jezike, druge kulture, naučio sam da se brzo prilagođavam. Ne znam da li bih se danas bavio pozorištem da sam ostao u Libanu. Egzil me je verovatno spasao od tradicionalizma moje porodice, koga ne bih mogao da se oslobodim da sam ostao u Libanu.

U Parizu je došlo do rascepa vrednosti, koje nisu bile iste u kući i u školi. Naučio sam da živim sa oba sistema vrednosti, i u jednom trenutku sam mogao da izaberem. To je bila neka vrsta oslobođenja.

Vaša postavka drame „Sami” je polifona, spoj teksta, zvuka, muzike i vizuelnog. Kako ste gradili ovaj komad na sceni?

„Sami” je priča o tipu koji se zapita da li živi svoj život onako kako želi i koji u jednom trenutku shvati da ono što zaista želi jeste da bude slikar, a da je to zanemario. To je poziv gledaocu da se zapita šta radimo sa vremenom koje nam je dato. Postavio sam pitanje kome se obraćam, jer nisam hteo da to bude komad u kome se obraćam gledaocu, već sam želeo da ispričam priču.

Snimao sam se na probi i potom projektovao snimke na dekor. Snimak dekora se utopio u pravi dekor i ostao je moj lik koji se pomerao. Bio sam iznenađen ovim efektom. Dok sam projektovao slike sedeo sam na krevetu na sceni i odjednom sam se našao pored samog sebe, projektovanog na dekoru, i poželeo da to unesem u postavku.

Potom sam odlučio da, pošto sam na sceni sam, snimim zvuke detinjstva, cvrčke, zvona, pse koji laju … Sve se događalo intuitivno, kao kada ste sa prijateljem uveče u kuhinji i kroz prozor bljesnu farovi automobila koji projektuju na zidu njegovu senku koja se pomera. U tom trenutku svakodnevica se pretvara u poeziju, kao kada hodate ulicom posle kiše gledajući samo odraz u baricama. Stvari više ne vidite na isti način.

Tako sam došao na ideju da ovu poeziju svakodnevice prenesem na scenu.

Ana Otašević

-------------------------------------------------

Roditelji su sišli s uma

U prvom komadu koji sam napisao, „Vili Protagora zatvoren u toaletu”, likovi roditelja su groteskni, smešni, vulgarni, neotesani, glupi, idioti, kreteni, vredni prezira. U „Svadbenom danu kod Kromanjonaca”, ista stvar, roditelji su histerični, potpuno ludi. U komadu „Jadvigine ruke u trenutku rođenja” roditelji su takođe sišli s uma.

Tek sam u komadu „Obala” uneo nijanse, počeo sam da pomirujem oca i sina, u „Požarima” ćerku sa majkom, u „Šumama” ćerku sa ženom koja pripada starijoj generaciji. U komadu „Sami” se više ne bavim time, iako na prvi pogled izgleda da se samo o tome radi.