Култура катастрофе

Специјално за Политику од дописника Танјуга из Париза

Грк сам по страсти за Хектором, Ахилом и Антигоном, Јеврејин по дивљењу према Исусу и Кафки, а хришћанин преко Ђота и Шекспира. Муслиман сам по матерњем језику и ништа ме више не депримира од питања зашто имам тако замагљену представу о идентитету – каже либанско-француско-канадски позоришни писац Вајди Муавад, редитељ и глумац уз то, уметнички директор позоришта у Отави и једна од најзапаженијих позоришних личности у Француској, где се тренутно изводе два његова комада, „Сами” и „Пожар”( који је 2004. године наградила критика као најбољу представу на француском језику).

Четрдесетогодишњи Муавад је са осам година напустио Либан, да би се после неколико година проведених у Паризу преселио у Монтреал, након што су француске власти одбиле да му продуже боравак. Његов повратак је тријумфалан. Париска публика поздравља извођења његових комада дугим овацијама. Муавад је асоцијативни уметник наредног позоришног фестивала у Авињону, који га је позвао да представи своју визију позоришта, заснованог на тексту, након година у којима су позоришне тенденције биле окренуте телесном изразу.

„Када нешто истражујемо, правимо експерименте које вршимо у лабораторији. У мом случају лабораторија је рат, егзил, породица, јер ме је то обележило” – објашњава Муавад своје тематске преокупације. „Моји ликови су често суштински незадовољни, али не знају због чега, у почетку чак нису ни свесни тога, али се нешто деси и они схвате да је раније у њиховом животу постојало усхићење, радост, и у том тренутку се јавља жеља да је поново пронађу. Која је сврха постојања ако нема тог усхићења, те страсти? Нисам могао да замислим да пишем о неким тешким социјалним темама, као што је, рецимо, проблем претучених жена, или проблеми адолесцената са дрогом. То су конкретни и озбиљни проблеми, али ја не знам да пишем о томе.”

Одакле та потреба да се враћате Либану као имагинарном простору, који сте напустили као дете и који се само у траговима задржао у вашем сећању?

У Либану је сећање немогуће. То је са једне стране добро, зато што никада не чујемо да неко каже: „1532. године си убио мог оца”. Нема тог преношења сећања које храни застрашујућу мржњу, као што је случај код вас.

Али, са друге стране, нема никаквог односа према сећању, и онда поново долази до катастрофе. Онај ко је хтео да убије некога пре две године, данас је са њим у истој коалицији. То је незамисливо, али је тако. Пре три године те две фракције су се убијале, погинули су синови, ћерке, мајке, а данас су се удружиле како би напале трећу фракцију. Сећање не постоји.

Ово одсуство сећања вас је натерало на ово трагање за пореклом кроз позориште?

Моји родитељи никада нису сматрали да је важно да објасне шта ће да се деси, да ћемо да напустимо земљу и одемо у неку другу земљу. Одговоре нисам добио ни на питања која сам касније постављао: „Зашто смо отишли? Ко је пуцао на кога? Због чега?”. Једини одговор који сам добио био је: заборави, то је прошлост.

Ту немогућност да објасне шта се десило, у почетку сам донекле тумачио тиме што су много патили, па нису имали жељу да поново пролазе кроз то, али сам потом схватио да је то заправо из кукавичлука. Не само да је постојало одбијање да се каже, већ и саме потребе да се сазна. Чини ми се да ми се тада усадио бес који је присутан у свим мојим комадима, а то је бес према родитељима.

Као у грчким трагедијама, и у вашим драмама постоји моменат обрта када долази до трагичне спознаје…

Од грчких аутора највише ме погађа Софокле, зато што су његови комади изграђени око ове спознаје, до које долази у тренутку када човек схвата да је имао погрешну представу о себи. Они који кажу: „Ја никада нећу некога да убијем” могу да буду опасни, зато што су убеђени да никога неће да убију. Верујем у то да се сви у једном тренутку пронађемо суочени са самим собом, и да оно што откријемо није нужно лепо. Представити тај тренутак у позоришном комаду је веома важно.

Ваше драме, ипак, остављају наду, као у последњим речима у комадима Саре Кејн…

То је јаче од мене. Не могу да завршим представу другачије, јер имам утисак да је најпретенциозније рећи да нема наде, као да кажем да после мене нема ничега, да сам последња карика. Да нема те последње реченице у комадима Саре Кејн, која је у супротности са свим осталим, били би мање интересантни.

Како је егзил утицао на ваше формирање?

То можемо да посматрамо са различитих нивоа. Егзил ми је донео могућност да живим у миру, али, са друге стране, као да ми се глава распала на делове, зато што сам открио језике, друге културе, научио сам да се брзо прилагођавам. Не знам да ли бих се данас бавио позориштем да сам остао у Либану. Егзил ме је вероватно спасао од традиционализма моје породице, кога не бих могао да се ослободим да сам остао у Либану.

У Паризу је дошло до расцепа вредности, које нису биле исте у кући и у школи. Научио сам да живим са оба система вредности, и у једном тренутку сам могао да изаберем. То је била нека врста ослобођења.

Ваша поставка драме „Сами” је полифона, спој текста, звука, музике и визуелног. Како сте градили овај комад на сцени?

„Сами” је прича о типу који се запита да ли живи свој живот онако како жели и који у једном тренутку схвати да оно што заиста жели јесте да буде сликар, а да је то занемарио. То је позив гледаоцу да се запита шта радимо са временом које нам је дато. Поставио сам питање коме се обраћам, јер нисам хтео да то буде комад у коме се обраћам гледаоцу, већ сам желео да испричам причу.

Снимао сам се на проби и потом пројектовао снимке на декор. Снимак декора се утопио у прави декор и остао је мој лик који се померао. Био сам изненађен овим ефектом. Док сам пројектовао слике седео сам на кревету на сцени и одједном сам се нашао поред самог себе, пројектованог на декору, и пожелео да то унесем у поставку.

Потом сам одлучио да, пошто сам на сцени сам, снимим звуке детињства, цврчке, звона, псе који лају … Све се догађало интуитивно, као када сте са пријатељем увече у кухињи и кроз прозор бљесну фарови аутомобила који пројектују на зиду његову сенку која се помера. У том тренутку свакодневица се претвара у поезију, као када ходате улицом после кише гледајући само одраз у барицама. Ствари више не видите на исти начин.

Тако сам дошао на идеју да ову поезију свакодневице пренесем на сцену.

Ана Оташевић

-------------------------------------------------

Родитељи су сишли с ума

У првом комаду који сам написао, „Вили Протагора затворен у тоалету”, ликови родитеља су гротескни, смешни, вулгарни, неотесани, глупи, идиоти, кретени, вредни презира. У „Свадбеном дану код Кромањонаца”, иста ствар, родитељи су хистерични, потпуно луди. У комаду „Јадвигине руке у тренутку рођења” родитељи су такође сишли с ума.

Тек сам у комаду „Обала” унео нијансе, почео сам да помирујем оца и сина, у „Пожарима” ћерку са мајком, у „Шумама” ћерку са женом која припада старијој генерацији. У комаду „Сами” се више не бавим тиме, иако на први поглед изгледа да се само о томе ради.