Dugo putovanje u prošlost

78. KAN

Kan – Pita me za svoje stare znance, za zdravlje Emira Kusturice i da li sam negde po Kanu već srela i Momu Mrdakovića, a onda se razgovor sa nemačkim scenaristom, rediteljem i producentom Fatihom Akinom polako širio na njegov novi film „Amrum”, koji je van konkurencije upravo imao svetsku premijeru na 78. Kanskom festivalu.

Autor filmova poput: „Kratko i bezbolno”, „U julu”, „Glavom o zid”, „Na ivici raja”, „Rez”, „Niotkuda” sada nudi jedan od najlepših i najsnažnijih filmova viđenih do sada u Kanu. Za vizuelnost „Amruma”, filma punog istorijskih i tematskih dubina i ironičnih prikaza nemačkog društva u poslednjim nedeljama Drugog svetskog rata, Fatih Akin je crpeo inspiraciju iz slikarskih dela Kaspara Davida Fridriha i romantičarskog pokreta. Istoimeno ostrvo na Severnom moru ujedno je i metafora za društvenu izolaciju. Reditelj je izabrao seosku decu za svoje glavne junake zbog autentičnosti, baveći se složenošću nemačkog identiteta, posebno nasleđem nacizma. I sve će to biti i pred srpskom publikom jer je ovaj film već otkupila distributerska kuća „MegaCom Film – MCF”.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Fatih Akin govori i o ličnim vezama sa svojim filmskim učiteljem Harkom Bomom, koji mu je u ruke predao scenario „Amruma” pun poezije, gracioznosti i neizvesnosti, o evoluiranju sopstvenog filmskog stila, o važnosti bavljenja identitetom i istorijskom odgovornošću...

Kako vam je vaš profesor Hark Bom dao u ruke svoj scenario?

Kada je shvatio da je star da se uhvati ukoštac sa snimanjem filma i da na scenariju mora dosta da se radi jer je bio predugačak, pitao me je da ga preuzmem. Oklevao sam, na kraju krajeva ja sam autorski filmski stvaralac koji uvek mora da pronađe ličnu vezu sa materijalom, ali me je sve to što je bilo napisano toliko uvuklo da sam pristao.

Kakve su vam se sve ideje rađale u glavi?

Filmovi koji su mi pali na pamet kada mi je Hark prvi put ispričao priču bili su „Kradljivci bicikala” i „Čistači cipela” Vitorija de Sike. Scene u kojima dečak Naning noću traži naplavljeno drvo podsetili su me na „Noć lovca” Čarlsa Lotona. Trebalo je da ceo film odiše duhom filma „Ostani uz mene” Roba Rajnera, tako je moje filmsko odrastanje postalo prva lična veza sa filmom. Ali najvažnije saznanje mi je došlo neposredno pre završetka snimanja ranije ove godine. Prijatelji koji su živeli u nekoj vrsti verzije Nemačke iz „Diznilenda” počeli su da razgovaraju o napuštanju zemlje. Gete je rekao: „Gde smo obrazovani, tamo je naša domovina.” I ne želim da je ostavim nacistima. „Amrum” govori o proterivanju iz raja. Za mene je film postao misija, putovanje u dubine moje nemačke duše. Možda je to bila poslednja lekcija koju me je majstor Hark Bom naučio: film ostaje večna misterija.

Vi u filmu prikazujete ljude koji i posle Hitlerove smrti i dalje veruju u nacistički projekat, ponekad je smešno, ali na kraju je i prilično tragično što je ceo njihov pogled na svet razbijen u komade?

Ljudi na tom ostrvu su na neki način drugačiji Nemci. To je čak i danas tako. Amrum pripada najzapadnijem delu, to je ivica posle koje nema ničeg drugog. Ne znam tačno koliko je dubok bio nacizam na tom ostrvu, jer oni govore tim drugačijim jezikom koji je bliži danskom ili islandskom nego nemačkom. Ostrvo stvara svoja pravila. I ostrvo je zgodna metafora i za društvenu izolovanost, ali i za studiju ljudi koji su verovali u Hitlera tako uporno i istrajno a njihovi potomci, iako poput gotovo svih Nemaca nose sa sobom taj teret krivice, i danas pritajeno veruju u to.

Koliko vam je bilo važno da istražite i opišete nemački identitet?

Na neki način ono što čini ovaj autorski film jeste moj sopstveni identitet. To je moja sopstvena definicija toga da si Nemac. Tako je lako reći da sam Nemac, ali da znate da do ranih devedesetih niste mogli biti nemački državljanin ako nemate nemačku krv. Bio je to zakon o krvi i tako je bilo napisano u dotadašnjem ustavu. I mi smo tako odrasli i vaspitani, sa tim znanjem, sa tom barijerom. Mogao sam da kažem: Ja sam Nemac, a jesam li? Oni su govorili: Želimo da budete Turčin i to vam je još jedna Faučijeva stvar. I onda kao da završite sa Geteom. Moje obrazovanje je na nemačkom. Naučio sam pisanje i čitanje na nemačkom, prve filmove sam gledao na nemačkom. Sve vesterne Serđa Leonea na televiziji sam gledao nadsinhronizovane na nemačkom. Bio sam u nemačkoj filmskoj školi. Moje obrazovanje je istinito. Sve to me čini Nemcem. Ali trebalo mi je nekoliko godina da snimim i ovaj film da bih to zaista potvrdio.

Istovremeno, vi ste i reditelj turske dijaspore. Šta mislite o trenutnoj situaciji?

Toliko je loše što ne mogu da idem u Tursku, a već neko vreme snimam film o turskoj dijaspori, jedan dokumentarac o umetniku, pevaču, a u Turskoj sam nepoželjan.

Kada pričamo o krivici, kakva su vaša osećanja prema Holokaustu, da li se i vi kao Nemac osećate krivim, a kao Turčin i ne toliko?

Postoji kod mene taj period pre i posle mog filma „Rez”. Pre nego što sam ga snimio nekako sam mislio da sve što se dogodilo nije u mojoj DNK jer moji baba i deda nisu to uradili. A onda sam u „Rezu” progovorio o drugačijem genocidu, o onome počinjenom nad Jermenima. Ono što sam tada shvatio je da nisu samo Nemci to uradili Jevrejima ili Turci Jermenima. Čovečanstvo, ljudi su to radili drugim ljudima. To sam naučio. I zato to vidim kao deo svoje odgovornosti, ali to vidim i kao odgovornost da se prestane sa bombardovanjem Gaze, a ne da mi Nemci zbog tog osećaja teške krivice tako zdušno podržavamo samo Izrael. Sve u vezi sa Drugim svetskim ratom je još uvek u kiseoniku u Nemačkoj.

Stalno pronalazite različite filmske i formalne pristupe pričama koje pričate i „Amrum” je drugačiji od prethodnih dela i kao da ponovo otkrivate pripovedanje kroz vizuelnu formu…

Mislim da postajem bolji umetnik ako sam bolji rukotvorac. U osnovi, što više znam o snimanju filmova, to više mogu da ga koristim za ekspresiju, šta god da želim da izrazim. Definitivno ne želim da se vratim negde gde sam bio. Ne mislim da se ponavljam. Mislim kao da se vraćam negde i kroz šta sam prošao. Kada sam radio na „Amrumu” prošao sam kroz ono što sam imao i osećam se kao da postoji određeni trenutak uspeha koji sam imao u svom životu. I želim ovo nazad. Uspeh pomaže, ali nije stvar u tome. Upravo ću postati bolji umetnik.