Дуго путовање у прошлост

78. КАН

Кан – Пита ме за своје старе знанце, за здравље Емира Кустурице и да ли сам негде по Кану већ срела и Мому Мрдаковића, а онда се разговор са немачким сценаристом, редитељем и продуцентом Фатихом Акином полако ширио на његов нови филм „Амрум”, који је ван конкуренције управо имао светску премијеру на 78. Канском фестивалу.

Аутор филмова попут: „Кратко и безболно”, „У јулу”, „Главом о зид”, „На ивици раја”, „Рез”, „Ниоткуда” сада нуди један од најлепших и најснажнијих филмова виђених до сада у Кану. За визуелност „Амрума”, филма пуног историјских и тематских дубина и ироничних приказа немачког друштва у последњим недељама Другог светског рата, Фатих Акин је црпео инспирацију из сликарских дела Каспара Давида Фридриха и романтичарског покрета. Истоимено острво на Северном мору уједно је и метафора за друштвену изолацију. Редитељ је изабрао сеоску децу за своје главне јунаке због аутентичности, бавећи се сложеношћу немачког идентитета, посебно наслеђем нацизма. И све ће то бити и пред српском публиком јер је овај филм већ откупила дистрибутерска кућа „MegaCom Film – MCF”.

У ексклузивном разговору за „Политику” Фатих Акин говори и о личним везама са својим филмским учитељем Харком Бомом, који му је у руке предао сценарио „Амрума” пун поезије, грациозности и неизвесности, о еволуирању сопственог филмског стила, о важности бављења идентитетом и историјском одговорношћу...

Како вам је ваш професор Харк Бом дао у руке свој сценарио?

Када је схватио да је стар да се ухвати укоштац са снимањем филма и да на сценарију мора доста да се ради јер је био предугачак, питао ме је да га преузмем. Оклевао сам, на крају крајева ја сам ауторски филмски стваралац који увек мора да пронађе личну везу са материјалом, али ме је све то што је било написано толико увукло да сам пристао.

Какве су вам се све идеје рађале у глави?

Филмови који су ми пали на памет када ми је Харк први пут испричао причу били су „Крадљивци бицикала” и „Чистачи ципела” Виторија де Сике. Сцене у којима дечак Нанинг ноћу тражи наплављено дрво подсетили су ме на „Ноћ ловца” Чарлса Лотона. Требало је да цео филм одише духом филма „Остани уз мене” Роба Рајнера, тако је моје филмско одрастање постало прва лична веза са филмом. Али најважније сазнање ми је дошло непосредно пре завршетка снимања раније ове године. Пријатељи који су живели у некој врсти верзије Немачке из „Дизниленда” почели су да разговарају о напуштању земље. Гете је рекао: „Где смо образовани, тамо је наша домовина.” И не желим да је оставим нацистима. „Амрум” говори о протеривању из раја. За мене је филм постао мисија, путовање у дубине моје немачке душе. Можда је то била последња лекција коју ме је мајстор Харк Бом научио: филм остаје вечна мистерија.

Ви у филму приказујете људе који и после Хитлерове смрти и даље верују у нацистички пројекат, понекад је смешно, али на крају је и прилично трагично што је цео њихов поглед на свет разбијен у комаде?

Људи на том острву су на неки начин другачији Немци. То је чак и данас тако. Амрум припада најзападнијем делу, то је ивица после које нема ничег другог. Не знам тачно колико је дубок био нацизам на том острву, јер они говоре тим другачијим језиком који је ближи данском или исландском него немачком. Острво ствара своја правила. И острво је згодна метафора и за друштвену изолованост, али и за студију људи који су веровали у Хитлера тако упорно и истрајно а њихови потомци, иако попут готово свих Немаца носе са собом тај терет кривице, и данас притајено верују у то.

Колико вам је било важно да истражите и опишете немачки идентитет?

На неки начин оно што чини овај ауторски филм јесте мој сопствени идентитет. То је моја сопствена дефиниција тога да си Немац. Тако је лако рећи да сам Немац, али да знате да до раних деведесетих нисте могли бити немачки држављанин ако немате немачку крв. Био је то закон о крви и тако је било написано у дотадашњем уставу. И ми смо тако одрасли и васпитани, са тим знањем, са том баријером. Могао сам да кажем: Ја сам Немац, а јесам ли? Они су говорили: Желимо да будете Турчин и то вам је још једна Фаучијева ствар. И онда као да завршите са Гетеом. Моје образовање је на немачком. Научио сам писање и читање на немачком, прве филмове сам гледао на немачком. Све вестерне Серђа Леонеа на телевизији сам гледао надсинхронизоване на немачком. Био сам у немачкој филмској школи. Моје образовање је истинито. Све то ме чини Немцем. Али требало ми је неколико година да снимим и овај филм да бих то заиста потврдио.

Истовремено, ви сте и редитељ турске дијаспоре. Шта мислите о тренутној ситуацији?

Толико је лоше што не могу да идем у Турску, а већ неко време снимам филм о турској дијаспори, један документарац о уметнику, певачу, а у Турској сам непожељан.

Када причамо о кривици, каква су ваша осећања према Холокаусту, да ли се и ви као Немац осећате кривим, а као Турчин и не толико?

Постоји код мене тај период пре и после мог филма „Рез”. Пре него што сам га снимио некако сам мислио да све што се догодило није у мојој ДНК јер моји баба и деда нису то урадили. А онда сам у „Резу” проговорио о другачијем геноциду, о ономе почињеном над Јерменима. Оно што сам тада схватио је да нису само Немци то урадили Јеврејима или Турци Јерменима. Човечанство, људи су то радили другим људима. То сам научио. И зато то видим као део своје одговорности, али то видим и као одговорност да се престане са бомбардовањем Газе, а не да ми Немци због тог осећаја тешке кривице тако здушно подржавамо само Израел. Све у вези са Другим светским ратом је још увек у кисеонику у Немачкој.

Стално проналазите различите филмске и формалне приступе причама које причате и „Амрум” је другачији од претходних дела и као да поново откривате приповедање кроз визуелну форму…

Мислим да постајем бољи уметник ако сам бољи рукотворац. У основи, што више знам о снимању филмова, то више могу да га користим за експресију, шта год да желим да изразим. Дефинитивно не желим да се вратим негде где сам био. Не мислим да се понављам. Мислим као да се враћам негде и кроз шта сам прошао. Када сам радио на „Амруму” прошао сам кроз оно што сам имао и осећам се као да постоји одређени тренутак успеха који сам имао у свом животу. И желим ово назад. Успех помаже, али није ствар у томе. Управо ћу постати бољи уметник.