Vera pobeđuje nepravdu i razaranje

„Da li ćeš biti sutra u Prištini na gradskoj slavi? Ja imam neko suđenje, pa ću da kasnim”, pita advokat Dejan Vasić, koji i ne izlazi iz kosovskih sudova. Izgleda da mu je došlo da pobegne u crkvu, i to onu koja godišnje dva puta liči na ostrvo i to ostrvo je vlasništvo Svetog Nikole, zaštitnika putnika i moreplovaca. Oko njega u centru Prištine juče je bilo dosta plavih uniformi policije, i prepun hram, koji je na trenutak podsetio na četrdeset hiljada Srba koji su živeli u Prištini i u hiljadama dolazili svojoj svetinji.

„Kad sam čula zvona, pitam da li je to moguće? Prepoznala sam danas sve ljude koji žive u Prištini, ne znam kako”, kaže Olivera Aksić Budimir. Pokušala je da ode do groba svojih predaka koji su tu odmah iznad hrama, ali je spomenik porušen, potonuo, nestao. Ona je pisac i proba da nađe slike za svoju priču.

„Đurđa je moja ličnost dana. Gledaj je kako vodi kolo!”, govori Radmila Todić Vulićević, za koju se sa sigurnošću može reći da zna svaki detalj i ovog hrama i ovog grada koji se nalaze negde između opstanka i nestanka. Đurđa Drmončić nikada nije napustila Prištinu i njena porodica je predala svoje živote tom gradu, kao i njegovim dobrim i lošim stranama.

U lošim vremenima bez slobode čovek ima potrebu da se povuče u sebe i da unutar zatvorenih svetova izgradi ono što mu nedostaje. Prištinski Srbi su ovaj hram morali ukopati u zemlju u devetnaestom veku, ličio je na njihove sirotinjske kuće, ali su mu zato unutra pribavili jedan od najlepših ikonostasa koji je imala Srpska pravoslavna crkva. Neki naivni freskopisac nije bio baš darovit, ali je naslikao crkvu koja liči na visoke jablanove i sva ide prema nebu. Liturgija u ovakvim hramovima je mesto gde vernici ne stoje mirno zagledani u sebe, nego se okreću i u drugima traže susret sa sobom. I dok služba teče, grle se oni koje razdvajaju decenije. Ovo je hodočašće na koje svake godine dolaze Miki Mihajlović i Dejan Radenković. Svečani i prirodni kao da odavde nikad nisu ni išli.

„Dao je Bog da se okupimo u gradu ovom i u hramu ovom predivnom i vaskrslom. Oni koji su spaljivali i uništavali hram mislili su da će uništiti nas, ali evo Bog je veliki, silni i moćan da pobedi sve neprijatelje i to je dokaz da oganj i plamen ljubavi i blagodati božje – hrišćanske vere nas pravoslavnih Srba – u ovom gradu nije utihnuo”, rekao je u besedi arhimandrit Mihailo Tošić, iguman Manastira Svetih arhangela kod Prizrena.

On je istakao da su mnogi ljudi vezani životom, venčanjima, krštenjima i da bez obzira na moć, silu, vlast i novac neprijatelja svetinja se ispunila ljubavlju i ljudima. „Okupili smo se ovde ne zato što imamo interesa, nego isključivo blagodaću božjom”, rekao je iguman i pozvao na mir jer nas je Bog pozvao da budemo ravni njemu, u koga moramo imati poverenja.

„Šta je danas ovaj grad, zvanično, kako kaže otac Staniša: ’pet Srba i dva sveštenika’. Ali opet smo mnogo jači i mnogo brojniji od njih, jer je njih sila ovog sveta okupila – a nas ljubav i blagodat božja. Mogu da rade šta god hoće, nek naprave nebodera i zgrada ali ne mogu nas izbrisati sa Kosova i Metohije, ne mogu izbrisati Gračanicu, Dečane, Pećaršiju, Devič, Gorioč... Ne mogu izbrisati sve ono što je ovaj sveti narod koji je živeo pre nas posvetio Bogu: zato smo mi jaki – zbog ljubavi božje koja nam je data a ne zbog sile, moći i vlasti.”

Domaćin slave u Prištini bio je Saša Jančetović iz Lapljeg Sela, a sledeće godine goste će, zajedno sa prištinskim sveštenicima Stanišom Arsićem i Srđanom Stankovićem, dočekivati domaćin Žarko Jović iz Crkvene Vodice kod Obilića.

Sa ovog ostrva Svetog Nikole iz centra grada mnogima se ne odlazi. Poslednji prištinski boem Dejan Živić Slavujče peva i kreće jedino srpsko kolo u ovom gradu: „Ječam žela kosovka devojka”.