Вера побеђује неправду и разарање

„Да ли ћеш бити сутра у Приштини на градској слави? Ја имам неко суђење, па ћу да касним”, пита адвокат Дејан Васић, који и не излази из косовских судова. Изгледа да му је дошло да побегне у цркву, и то ону која годишње два пута личи на острво и то острво је власништво Светог Николе, заштитника путника и морепловаца. Око њега у центру Приштине јуче је било доста плавих униформи полиције, и препун храм, који је на тренутак подсетио на четрдесет хиљада Срба који су живели у Приштини и у хиљадама долазили својој светињи.

„Кад сам чула звона, питам да ли је то могуће? Препознала сам данас све људе који живе у Приштини, не знам како”, каже Оливера Аксић Будимир. Покушала је да оде до гроба својих предака који су ту одмах изнад храма, али је споменик порушен, потонуо, нестао. Она је писац и проба да нађе слике за своју причу.

„Ђурђа је моја личност дана. Гледај је како води коло!”, говори Радмила Тодић Вулићевић, за коју се са сигурношћу може рећи да зна сваки детаљ и овог храма и овог града који се налазе негде између опстанка и нестанка. Ђурђа Дрмончић никада није напустила Приштину и њена породица је предала своје животе том граду, као и његовим добрим и лошим странама.

У лошим временима без слободе човек има потребу да се повуче у себе и да унутар затворених светова изгради оно што му недостаје. Приштински Срби су овај храм морали укопати у земљу у деветнаестом веку, личио је на њихове сиротињске куће, али су му зато унутра прибавили један од најлепших иконостаса који је имала Српска православна црква. Неки наивни фрескописац није био баш даровит, али је насликао цркву која личи на високе јабланове и сва иде према небу. Литургија у оваквим храмовима је место где верници не стоје мирно загледани у себе, него се окрећу и у другима траже сусрет са собом. И док служба тече, грле се они које раздвајају деценије. Ово је ходочашће на које сваке године долазе Мики Михајловић и Дејан Раденковић. Свечани и природни као да одавде никад нису ни ишли.

„Дао је Бог да се окупимо у граду овом и у храму овом предивном и васкрслом. Они који су спаљивали и уништавали храм мислили су да ће уништити нас, али ево Бог је велики, силни и моћан да победи све непријатеље и то је доказ да огањ и пламен љубави и благодати божје – хришћанске вере нас православних Срба – у овом граду није утихнуо”, рекао је у беседи архимандрит Михаило Тошић, игуман Манастира Светих архангела код Призрена.

Он је истакао да су многи људи везани животом, венчањима, крштењима и да без обзира на моћ, силу, власт и новац непријатеља светиња се испунила љубављу и људима. „Окупили смо се овде не зато што имамо интереса, него искључиво благодаћу божјом”, рекао је игуман и позвао на мир јер нас је Бог позвао да будемо равни њему, у кога морамо имати поверења.

„Шта је данас овај град, званично, како каже отац Станиша: ’пет Срба и два свештеника’. Али опет смо много јачи и много бројнији од њих, јер је њих сила овог света окупила – а нас љубав и благодат божја. Могу да раде шта год хоће, нек направе небодера и зграда али не могу нас избрисати са Косова и Метохије, не могу избрисати Грачаницу, Дечане, Пећаршију, Девич, Гориоч... Не могу избрисати све оно што је овај свети народ који је живео пре нас посветио Богу: зато смо ми јаки – због љубави божје која нам је дата а не због силе, моћи и власти.”

Домаћин славе у Приштини био је Саша Јанчетовић из Лапљег Села, а следеће године госте ће, заједно са приштинским свештеницима Станишом Арсићем и Срђаном Станковићем, дочекивати домаћин Жарко Јовић из Црквене Водице код Обилића.

Са овог острва Светог Николе из центра града многима се не одлази. Последњи приштински боем Дејан Живић Славујче пева и креће једино српско коло у овом граду: „Јечам жела косовка девојка”.