Sezona krsnih slava i(li) krkanluka

Otkad je Srbija zakoračila u višestranačje, Narodna skupština ne zaseda za Nikoljdan. „Tradicija” ne samo da nije prekinuta, nego je ove godine, izgleda, poprimila obrise Sremčeve pripovetke „Ivkova slava”. Četiri poslanika vladajuće koalicije, pravdajući se „zdravstvenim problemima”, otkazali su jučerašnju sednicu parlamenta i time se ponovo poigrali nervima građana koji ne očekuju samo da se produži važnost starih pasoša, već i da konačno počne rasprava o budžetu za 2009. godinu.

Stavljena u neprijatnu situaciju predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović nije imala kud nego da narodu poruči: „Da li je to zbog zdravstvenih razloga ili zbog toga što je drugi dan Svetog Nikole, ne mogu pouzdano da znam, ali sam odlučila da otkažem sednicu, jer ne mogu da rizikujem s tim da li će biti kvoruma za usvajanje zakona”.

Ako su „zdravstveni problemi” posledica slavskog prejedanja i opijanja onda narodni poslanici nikad nisu čuli da se u troparu Svetom Nikolaju poje: „...Objavi stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelj uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, siromaštvom bogatstva...”.

Sklonost ka preteranom razbacivanju i krkanluku u sezoni slava nije novijeg datuma. Ostalo je zabeleženo da je Sveti Petar Cetinjski početkom 19. veka u Crnoj Gori privremeno zabranio krsne slave. Na takvu radikalnu meru mitropolit crnogorski se odlučio jer su domaćini počeli da se zadužuju da bi pripremili bogatu trpezu zbog čega su porodice potom mesecima živele u nemaštini.

Krsna slava, kao proslava svetitelja zaštitnika porodice, u tranzicionoj Srbiji je počela da se sve više profaniše i pretvara u običnu gozbu. Ikona, kandilo, kolač i koljivo u mnogim domovima služe samo kao nužan dekor. Na prste se mogu izbrojati domaćice koje mese slavski kolač sa svetom vodicom. A i zašto bi kada se može naručiti u supermarketu ili pekari. Sitne slavske kolače tokom cele godine ima gotovo svaka poslastičarnica. Za prasetinu su zadužene pečenjare, a nije ni mali broj ribarnica koje ne samo da čiste već i peku ribu.

Istinska vrednost obeležavanja krsne slave, kao produženo liturgijsko slavlje, jeste u molitvenom iskazivanju zahvalnosti prema Bogu i svetitelju, čuvaru porodice. Duhovna trpeza bi trebalo da ima prednost nad blagoutrobijem. Slava, kako objašnjava đakon Nenad Ilić, okuplja sve članove porodice i njihove prijatelje, ali i sve upokojene članove roda jer su svi zajedno Crkva, Hristovo telo na zemlji.

 Osim porodica, tradicionalno i mnogi esnafi imaju slave, tako lekari proslavljaju Svete vrače Kozmu i Damjana, vazduhoplovci Svetog Iliju, vinogradari Svetog Trifuna... I većina srpskih partija ima svoje nebeske zaštitnike, DS i DSS slave Đurđevdan, SRS Sveta Tri jerarha a naprednjaci su se odlučili za najpopularniju svetiteljku među Srbima Svetu Petku.

Iako još bespogovorno nije usvojena teorija kako su Srbi jedini među pravoslavnim hrišćanima započeli sa slavljenjem krsnog imena, zna se da je obred slave na liturgijskoj osnovi u praksu uveo utemeljivač srpske crkve sveti Sava, a današnju formu crkvenog obreda uobličio je mitropolit beogradski Mihailo (Jovanović) 1862. godine.