Slava Vavedenja na Hilandaru

Slavski obred na Hilandaru, na Vavedenje 4. decembra, veličanstven je događaj, slavi se na neobičan način, jer je Sveti Sava bio pravi majstor diplomatije, kaže u razgovoru za „Politiku” Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, autor fascinantne izložbe „Riznice manastira Hilandara”, koja će u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu biti otvorena do sredine januara sledeće godine.

– Kada se Sava preko vizantijskog cara dogovorio da osnuju Hilandar i odlazio iz manastira Vatoped, gde su po svaku cenu hteli da zadrže njega i njegovog oca, zato što su bili veoma bogati ljudi, Sava je napravio neku vrstu džentlmenskog sporazuma, investirajući u budućnost. Rekao je da će na slavi Hilandara domaćin biti iz Vatopeda, a na slavi Vatopeda hilandarci. Kako onda, tako je i danas – kaže Milovanović.

– U tom ritualu, pre večernje službe, dolazi velika delegacija iz Vatopeda, predvođena igumanom, stignu svi epitropi sem jednog koji ostaje da čuva manastir. Dođu pojci, hor, sveštenici i đakoni, kuvari i trpezari. Njih ispred porte manastira dočekuju hilandarci, predaju igumanu Vatopeda pastirsko žezlo, stave mu panagiju i krst hilandarski i sada je on domaćin u naredna 24 sata – kaže naš sagovornik, u nekoliko navrata prisutan tom jedinstvenom slavskom obredu.

– Počinje večernja služba, ide celonoćno bdenije, svečana liturgija i pričest svih prisutnih, a za to vreme Grci kao domaćini slave neumorno rade. Napolju pale vatre, u velikim sudovima od 100 do 150 litara spremaju ribu, vizuelni utisak je izvanredan. Uvek na slavu dođe od 300 do 400 ljudi, na Vavedenje, 4. decembra. Kada se iščitava analitički, Sava je odredio taj dan sledeći duboku unutrašnju logiku i veze, jer praznik označava uvođenje Bogorodice u hram, a on uvodi Srbe u Vizantijski komonvelt, u istinsko pravoslavlje – konstatuje Milovanović.

Posle svečane liturgije i pričesti odmah se ide u trpezu, na ručak.

– Pomalo to može izgledati neobično, jer je ručak u zimsko vreme negde oko šest sati ujutro. Jede se riblja čorba od najplemenitije ribe, kernje i bakalara, jedna u sosu od belog luka, a druga u sosu od suvih šljiva, nešto fenomenalno. Na trpezi su razne salate i prilozi od povrća, naravno i sitni kolači. Hilandar je omiljen, puno je gostiju, jer je manastir čuven po gostoljublju, od Svetog Save je to ostalo. On je naredio da svako ko dođe na vrata Hilandara mora da se smesti u čisto, da mu se da od jela najbolje što ima i da se zadrži koliko njemu bude volja.

– Služi se obilato, jer se Sava mnogo trudio da tako bude kad se svečari. U „Hilandarskom tipiku” toga nema, ali je u „Studeničkom tipiku” zapisana njegova zapovest, da kada dođe dan slave Oca našeg i Gospodina, Svetoga Simeona, onda da se krene na sve strane i da se kupi najbolje ribe, obilato, da se nahrane svi oni u manastiru i svi oni ispred manastirskih vrata. Imalo je da se pokaže gospodstvo – kaže Dušan Milovanović.

Po rečima našeg sagovornika, verovatno otuda proističe i naš današnji odnos prema slavi, jer se vrlo često slava slavi bogato, po sistemu „prekosutra ćemo da gladujemo, ali toga dana ima da se pokažemo kao pravi domaćini”.

– Hilandarska slavska trpeza traje po nekoliko sati, za razliku od onih uobičajenih monaških, koje ne traju duže od pola sata. Sve se odvija u laganom ritmu, natenane, oglasi se i grčki i naš hor, budu zdravice, a potom se uručuju pokloni. Gosti ih daruju manastiru, igumanu, riznici. Kada istekne 24. sat, razdužuje se domaćin slave, iguman manastira Vatoped. Posle pozdravljanja, odlaze svi svojim putem, a ostaje jedna neverovatna uspomena. Nigde slavski obred nije onakav kakav je u Hilandaru, jer je sačuvan njegov neizvitopereni model – dodaje Milovanović.

Sl. K.